Šumadinka

Ити путникЂ, нуто среће! ВећЋ да прође поредт. двора, Кад-b ал' озго красно цвеће Савн с' нћга са прозорг!. ДинЈе главу онђ високо Па девоиче спази тамо, Дивно чедо милооко Проговара: „„Оди амо."" "Секо, селе, дивна ли си, Око твое красно ли е, Ал' за мене душо нисн, Кадљ за другомљ срце 6ie.

Ево сада годиница Одћ како му не гламљ лица, И ноица се веће спрема, Нћга iouiTe овде нема, Низа лице ронимљ сузе, —• Да л' га Бонге себи узе ? Да ли нћга жеца лтта СредЂ врелога згуби пута ? Еда ли га валовита Бурна вода де занела? Еда ли е громовита Удрила га дегодљ стрела ? Да ли су ми де сметови Драго мое завелли ? Да ли су му де зверови Младо тело покидали? Бело грло што но грли, Бело лице штоно лтби, Све су можда све потрли А са свои страшни зуби. Али можда здрав -б онг> ода, Можда другу сада вода, Сузе мое тешке сузе Драги другу можда узе! Сузе мое, вели дде, Другу грли драги саде, Другу стиска онћ на груди, А а сама сама туди! У среДЂ мора гле врлетакЂ, Онде самцигЂ еданг. цветакЂ, Наооколо морске пене, Нема друга, па онђ венв. Тако и н друга свога НемамЂ овде миленога, Тако и п тужимЂ, венемЂ, Па да за векЂ скоро тренемЂ. Ал' каки се ира то дигке, Каки конђикђ предЂ дворЂ стиже? C' кона спа — шкрипе врата •Помоз' Боже, ето злата!

ПУТНИЧКА ПИСМА (Продужено.) Сутра данЂ како се пробудимо, трчали смо одма на пенџерЂ, да видимо какво е време на полго. Но ка^ ко е кои погледао крозЂ пенџерЂ онђ се лупао у прси, па безиао опетЂ у врућу постелго, ербо наполго ладна киша плгоскомђ е падала. — Кздђ буде готовђ доручакЂ, еданЂ по еданЂ сађемо у ону велику собу гди смо прошлогђ дана вечерали. КадЂ тамо онаи дугачакЂ асталљ опетЂ беше поставлћнЂ и спремлћнЂ. Све што е нуждно за шваицерски доручакЂ, бмло e на асталу. Свакш седне за прву столицу кого e празну нашао. ОпетЂ сђ нама седне калуђерЂ, само што Hie никакву молитву читао. Онђ е радо roeopio, и мисмо га радо слушали, онђ е Фалго Шваицерску, нћне по здравомЂ разуму основане уредбе, нћне природне обичае , мм смо му преко залоган у кратко све одобравали. Наипосле каже намЂ да се ми несмемо кренути у брегове далћ, по таквомЂ рђавомЂ времену, ако нежелимо у снегу погушити се. По томђ приповедго намЂ e млоге несрећне случаеве, кои су се путницмма догодиАи. — Д окђ е онђ то приповедао мм смо мазали велике кришке леба медомЂ и бу теромЂ, делили изпржену каигану одђ na, и мало по мало доливали у чаше BiHa. Мн £ри доручку заборавимо какво е време наполго, и звека чаша и лупа вилгошака и ножева о танвире, одговарали су и пркосили нћномЂ плгоску наполго. „Е па добро" од'^оворимо му — „а ми ћемо овде седити докђ се годћ .неизведри, и докђ небуде лепо време,,— и остали бм заиста ербо намЂ се допадало ести па спавати — „а шта ћу д ^дити" придусретне насЂ човеколгобивми капуцинерЂ ^aifo данасЂ или ноћасЂ доће шштђ една гомила путника, кои су озебли и уморни — гди ће они ноћити. а у овомђ месецу нема дана кадЂ по неколико нви недође." - Ми сл^Љемо раменима, и нродуашмо нашЂ доручакЂ. брбо за насЂ бриге, гоште нису важне ствари. Штуденти оби4но на путу, знаду да ће сладко ручати, вечерати и спавати, али гди, и како, то имђ Hie стало; о томе путникЂ ^ Европи, само онда нека се брине када нема новаца у џепу. ТекЂ што мн почнемо око астала зевати и дремати, а иџ врата лупи!пе неколико путника, кои су по срећи имали три вође, међ' коима бмле су и две жене, и сви ишли су истммђ путемЂ преко брда; водили су уза се шште два магарета, на коима су оне две даме ашиле, гди е путЂ сгоданЂ. — Нама буде мило, а тако исто и нвима, ерЂ сваке незгоде и опасности манћ су, кадв се у друшству подносе, и што се на више друшства подели, тммђ се већма губе; исто тако и жалостЂ каква кадЂ се разпростире на млого душа лакша е, и отудЂ долази, те лгоди неплачу и нежале кадЂ имђ умре владателв, ербо та жалоств подћлћна е на све ми.и *оне поданика, и тако колико е велика, опетЂ нико одђ поданика и неуздане. РадостЂ и веселћ другчје е. Веселћ што е на више особа разпрострто тимђ е веће. Они седну и почну ести, а ми уговоримо ct> вођама, и обвежемо iii добромЂ платомЂ, да и нама свуда уз' нутЂ буду иа руци. — Како они буду готови, мм се опростимо ctj нашимЂ добримЂ домаћиномЂ, и мон «емо се rio^-aлити да за така†лепЂ дочекЂ, врло намЂ е малми рачунЂ начишо. Онђ насЂ изпрати — и пенгоћи се на брдо, мм смомухилнду пута сбогомЂ остаи рекли. — На брегу Берн-