Šumadinka

У Београд.у В. IOehh 1855.

ЛИСТЂ ЗА КНћИЖЕВНОСТћ, ЗАБАВУ И НОВОСТИ. Учредниктћ и издавателБ ЛгобомирЋ II. Ненздопићт..

ткч. IV.

Ован листђ взлази вторникои!. и петкоап>. Цена ту е за три месеца 4 цванцика.

JW 48.

« . 1 ,,Ал' ако насн узхтКдну раставити, 1 Ј одриго — ако " М0РСК1И РАЗБОИНИКЂ , " V „ , „О. то nie мггуће: Ништа теое одђ мене одтргнути (нзђ Шпанске прошлости. Ст. немачкогЂ Ф. н. Г.) ;неће моћи. па ма какве начине човечји сила употребила. Вечерн-Ј» с) нце, замочило е свое златне зраке у би-|В ти се заклинћмљ, Белла ! '• „Баип, зато . што л на твои одпорљ и мислимђ , бо-

стро огледало мора, кое е гкарке те полшбце , сђ наивећомЂ тиш иномђ , као врло редко досадЂ примало. На пристаништу, подђ страховитовмсокимЂ стћнама Гибралтра, белила се едва лепа кућица , као зрио бисера изђ оловногђ прстена. Густе винове лозе, пужале су се узЂ дуварове нћне , а еданЂ редЂ дрва поморанџи, украшавао е башту тогђ малогЂ здашд, кое се само сђ еднимђ катомЂ надЂ прјатнимљ приморћмЂ узвишавало. Са чардачића кућнћгЂ бвш е препрасанЂ изгледЂ иамимопловеће лађе. кое су са лепршагоћимЂ се заставицама и адрама у пристаниште улетале. Млада една девоичица замишлћна , и на гвоздене решетке чардачића наслонћна претискивала е малу свого руку на срце , као да е хтћла ако куцанћ срца свогђ у грудима да задри;и ; на умилнммђ чертама лица нћногЂ видили су ce нгни знацм нестрпленн и немира. „Та гди ли е до сздђ ? мислшие она у себи . кое су ion речи као плашлћиво пвзтанћ и на устнама ce указивале. а у очима ioS се суза страха светлила .Како е то злослутеће очекиванћ ! Д окђ е та красна замишлћна непрестано на ону страну гледала. одђ кудЂ ioS е милни нћнЂ Родриго свагда долазт , онђ е већЂ полагано , преко мермерногт^ спода до иза нћ се прикрао . и са топломђ лгобовјго загрли оде данпутЂ свого премилу. пРодриго . како си могао тако дуго остати ? Л еамћ већЂ сумнлла ■—- " „Немои се лготити. лгобезна Белла ! " „1а н се нелготимЂ , ал' самв невесела " „Опрости. моа намћра Hie бмла да те сневеселимЂ." „Тм iou№ незнашЂ, шта мени бригу задае. Н незнамЂ одкудЂ то долази, да тако нко HeKiR страхЂ у себи осећамЂ . као да ће се мени или теби каква несрећа случити."

имђ се за насЂ обое. Ако се за нашу лгобовв дозна. онда си пропао, Родриго ! 'Ги непознаешЂ тврдо срце оца мога. О; онђ е ужасанЂ, кадЂ се налготи ! " „ЗарЂ бм онђ могао свого тврду строгоств и надЂ своимђ единимЂ дететомЂ употребити — надЂ тобомЂ Беллп . кое милокрвност1> у станго е и наигорч1 - го мрзостг, обезоружати ? Hie могуће ! fi ћу да покушамЂ , да vnopство тогђ човека свладамЂ, признаћу му мого лгобавв : и шшђ данасЂ просићу те одђ нћга. ВећЂ самв дуго допустЈо да се бринешЂ , врло самв дуго затезао се ; садЂ се пакЂ мора рћшити ! Зарг> да се валвда као какво страш.шиво дете, за сћнкомЂ оца твога ирикрадамЂ. кадЂ ми мое положенћ дае право. да одважно иредЂ нћга ступимђ и захтћмЂ, да дозволенћ даде кђ ономђ савезу кои ће срећу живо га двое лгобећи с.е основати ? Ако ли пакЂ узможе онђ наше наилепше надежде уништити —• онда некуца чувствително срце у нћговммЂ грудма ! „И се страшимЂ одђ тогђ изаснћнв између тебе и нћга: КадЂ е последнви путт. на море пошао , погледао ме е тако чудновато . као да е хгћо мое наитаинје мисли до. знати , а опетЂ чинило ми се, као да е мого забуну , мои стидђ. сђ изразомв презирућегЂ сажаленн сматрао , кое ме као ледена гроза крозЂ потресе, кадЂ онђ . узевши ме за руку. рече : „Н самћ те дуго саму и безЂ обране овде оставлао , дете мое ! Довешћу ти дакле едногЂ прјлтела, кои ће твои будућји животђ чувати. будући да л већЂ ју зиму мога живота ступамЂ." „А шта си тм на то одговорила ? " „И самв ћутала и илакала —- до оногђ самг> тренутка тако срећна 6bs.ia. да на какву промену стварш ни мислити нисамћ могла „Зашто си твого бригу тако дуго одђ мене таила, Белла." „(^рЂ те нисамв хтћла сневеселити; ал садт>, гди сва-

„Буди спокоина ! Наша лгобовг, моћна е заштита. одђ к °"" т Р ен У т «а ™ долазакЂ отчинђ изгледамЂ, немогу ти кое опасноств бежи, докђ насЂ годђ неузмогну растави- далћ MoS неми Р Ђ К Р ИТИ ~ онђ се неће дати у «олиги." ти, нема за насљ бриге; ерЂ насЂ ћемо двое заедно сва- „Та шта га тако вмсоко надЂ другима нћмуравнимЂ ко искушенћ судбине радо издржати." поставлн , да е радЂ надЂ свмма да влада ? У чему по-