Šumadinka

229

И Битомир-h e нк> убио?" запита Арна, пошто е маjio кљ себи дошла. „Тако вели вашг> супруп>," одговоре слуагавке; „и зато ће га овога часа дати погубити; садљ га башЂ дух овникђ спрема за покаание и смртљ." .,Ту мора да влада тама и непонатно заблуђенћ!" рекне Лрна. „ерт> то ние могуће, да е Витомир1> мого Лиллну убио, — Витомирг.. Та ohi> е нго одг> смрта избавио и волео већма него нћгову душу" — И она улети као безЋ душе у дворану замка, да завКсу ове ужасне загонетке раздере. Витомирв ioiuT»> небинше погублћнљ, a.ia башг> онога часа водили су га целати везана губили.иту, да га као наицрнКгг> злочинца срамно погубе. „Станте, за име Бога!" внкне Врна у наивећемг> страу, и вика нћна смете џелате, кои су башг> онога часа хте,1и пролити невину крв[>. Нрна пакг> прилети своме супругу падне му око врата, и рек ie: .,0, Бориславе! v каквомг> се ужасномг> часу ми састаемо!" „У часу освете, кол ће нашу неисказану болго с.манвити,"! одговори Бориславћ суморно. „То неће бити," приваги Врна рћчв. Тугу нашу и скорбг> може утолити само тврда лгобавв и вера у Бога и нћгову превћчну правду; а ова ти забрангое, да твого аростБ излиешг> на тогг> младчћа, коега бледо лице и немо очаанћ треба сажалћић наше да збуди. „О. ти незнашЂ," одговори Бориславг>, „ко е оваи несрећн(1кг>. за кога се ти заузимашг>. Погледаи га добро и проклинх >и га, сажалћнл достоина и поражена маико! Проспи стогубу клетву на нћгову црну душу; ерг> онг> еутаманителБ наше среће; онг> е убица наше дћце!" Онг> iofi затимг. исприча по реду, како е Витомирг> у бугарскои воини Владимира, и Славобора убио, и на какови е начинЂ пре два сата Лилнна, нљиово единч е. одг> крвничке руке Витомирове na.ia, — и тако е онт> савг> домг> т>иовг> упропастио. Ужасна бола раздирала е изнова Лрнино поражено срце, кадг> е потанко чула све блигке околности овогг> несрећногг> догађан. Но и у оволикои неисказанои скорби признавало е нћно дугимг> искушениемг> облагорођено чувство правде; да е несрећни младићг>, кои садг> у заноснои равнодушности смртни ударацг> изчекуе, невинг>, и да се никако као волбни и повини убилацч> сматрати неможе. „О, Бориславе." одговори Нрна лрошћу разпламћеномт> господару 1:барскомг>, „немои бити неправеданг> и бездушанг> према овомг> бћдомљ младићу, кои е то у не знанго, као слепо орудие вишомђ силомг, руковођене судбине учинио бдно твое осветолгобие причина е Лиланине смрти. Надг> нашимг> домомг> виго се тамни облаци превћчне правде. а Витомирг> е слепо нћно орудие, Како би могао ти на нћга да проснешг> гн1>вг> твое отроване душе?" Бориславг> погледа зачуђено Нрну и станше неколико тренутака као окаменћмљ: „Лрно!« рекне iofi наи-

после онг>, „шта е теби? Ти ниси она, кол си била! Зарг> си ти тако слабо лгобила твого дћцу, да бранишг> и закл.чнншб онога, кои намг> е дћцу побио и насг> живе саранио?" .,Башг> зато," одговори Лрна, „што матерн.ч лшбавв у ирсима моима пламти, башг> зато мора онога лгобити, кои е мое. дћте избавио. Тако е, Бориславе, •погледаи га само, овогг> бћдногг, младића, кога си ти предао ру:;ама џелатскимг>; •— онг> е избавио нашу Ли.!дну, кадг> е она пала у руке крвожеднимг> азичницима, кои су е на жертвеничку ужасну смртБ осудили били! Казуи сад!>. шожешЂ ли садг> тогг> младића тако срамно погубити? „Говоришг> ли ти истину?" запита упрепашћени Бориславг>; „ели онг> то заиста учинио?" „Питаи твое служнтелћ, кои су у Ибру остали," одговори Нрна; „ако рћчима твое супруге више невћруешг>. Сви ће они мое рћчи потврдити! О, Бориславе, не само да е онг> Лилнну избавио, него ioK и оданг> био нћжномг> лгобави. Ахг>, у ономђ треиутку, кадг> си ra ти на обрану собственогг> му живота приморао, онг> би зацћло радие забоо смртоносно оружие у собствене прси, да е знао, чие ће срце пробости, — ерг> сто живота да има, сва би за Лилнну жертвовао. На то подигне Витомирг> свои гласг> и рекне тронуто: .,Богг> нека васг> благослови, за ваше рћчи. нлемеиита госпо! Ви сте свету истину казали. Садг> у толико радне умиремг>, кадг> само знамг>, да самв предг> срцемг> вашимћ оправданг>. „Борислављ ишао е међутимг> у наивећои борби roр<; и доле, и ћутао е као стћиа. Наеданпутг> викне онг> џелатима: „Пустите тогг> младића!" Затимг. истргне онг> едномг> воинику до себе мачг>, приступи Витомиру, и пружи му мачБ сг> рћчима: „Ти си MoioH кћери животг> избавио, и опетг> одузео; за то мое дћте нетражимг> рачуна. —• Но ти си и могг> сина убио, н зато имамг> н као отацг> крваво да се осветимБ. Но нетреба срамно и везанимг> рукама да умрешг>, ти кога самг> принуђенг> уважавати. Небо нека рћши између меие и тебе Зато узми оваи мачБ па да се боримо на животг> и смрт^!" (Продужиће се.)

1Н |» Ei 83 ВЦ 1*. Неколико ђака пођу у ловг> на питоме зечеве, сг> нћ^ма пође и еданг> новаилин, кога су више пута опоменули, да никако гласно неговори, или да не прав« ларме. да се не би зечеви разбегли. Они дођу на едно место, гди млого зечева биаше: „ Oh! Oh! Ессе cuniculi multi/" (Гле! колико е млого зечева!) повиче нашг> новаилие латински. — ПлашлБИва животинн разбегне се по своимг, рупама. Кадг> су му затимг> другари опоро пребацили нћгову лудостБ. извини се онг>: „Та како самБ н могао знати, да и ова мала луда створенн знаго латински?" — Матрози на еднои енглескои лађи саставе дружство умћрености, и одреку се свечано, да неће никако