Šumadinka

У Београду 28. Септембрл 1857.

ШУМЛДИНКА

А i Е; Т % $ |

ЖШЂМЖЖМШШШШ-* 1ЖВЖВЖ Ш

ткч. VI.

©ван лист!» излази сваке С-уботе. Цена e одћ се 3 sp. ср. одт» врсте за едан

1. Апр. до нове године 18 гр. За огласе плаћа -путт> а 5 кр. ср. за трипутг.

Л ! 62.

3 s г е ii е т g i.

Чуите браћо неко ново мудо! Пре нег' што е ТворацЂ землм) саздо, И пре сунца и звездица драги Створио ме отацг. света биаг ; ; И одђ онда неирестано јвивииђ Нит' се снажииг нити опетЂ старимв. Л не спавамљ нити се одмарамЂ Нити едемг., нит' се разговарамЂ Живо нисамћ, a.in имамт> крила. Ст. кои иетимг брже него вила Моћи немамљ, ал' царства обарамх. Снаге немамљ ал' чудеса стварамг: Свака гордостБ, свака подла сила. Свака радоств и красота милв И прелести, све небесне сласти Само стое текљ у моиои власти. Докђ ме гледашЂ невидишЂ ме добро, НегледашЂ ме , тадЂ ме видишђ добро Ал шта каза .' негледашЂ ме нигда Нит' ме згледатЂ мож' ти око игда. Чимђ се родинЂ престанемЂ да живимђ Чимђ преминемЂ текЂ опетв оживимђ ПрођемЂ брзо а долазимЂ cnopo КадЂ отидеМЂ невраћамЂ се скоро! Домишлнни одте сада амо Тешко ние — загонетка само. м. и с. Одгонетка у сл^дугоћемн брого.

чт

II у т «> n н Г у Д ii II ii е. (СвршетакЂ). ')<' ' Витомирт, пакЂ баци пружени му мачв на землго и рекне: „Далеко е одђ мене та мисао, да по други путЂ потегнемЂ мачв на Лилнниногђ отца. Ако сћнђ вашегЂ сина, кога самв а убио у праведнои борби и у метежу битке, у Koiofi судба крваве коцке баца, зактева осветителну жертву, онда ево прсиго мол, забодите мачв у

нби . При издисанм) н ћу взсђ благосилати, што сте ме онои упутили, беЗЂ кое би ми животђ био пустошно н неутћшно пребивалиште. Изврши дакле, племенити Бориславе,твоб дћло освете. — Но допустите ми наипре, племенита госпо, да вамт. изђ свегЂ срца благодаримЂ за материнску доброту и лшбавв, ного сте до овогђ часа према мени осведочили," продужи Витомиођ , онреiivBiun се Ирн s. „В самБ ваше срце неисказано оскорбио, — но Бон. зна, а и ваше срце каже вамЂ. да самв .ч невинЂ. Ви ме нећете проклиивти, него ће те се са сажалћнћмЂ сећати бћдногЂ Витомира, кои би за васЂ радо и последшо каплнз крви пролио, но кои е гнћвномЂ судбиномЂ избранЂ, да вамЂ оно, што вамЂ е на свету наимилие, одузме. СадЂ сђ 6 огомђ ! и испуните умирућемЂ iош тђ и ову последнн) жолш: Положите руку вашу на мои главу, и молите се Богу за мош грешну душу. Л ћу вашЂ матерински благосло†однети вашои дћци. ерЂ л ћу се сђ нвима скоро састати у блаженимЂ предћлима небесне красоте!" Онђ на то клекне предЂ ецашћу Лрну. Ова га у наивећемЂ тронућу хтеде са землћ дићи и загрлити, кадЂ наеданпутЂ падне нћнЂ поглеДЂ на оголћли вратЂ ВитомировЂ, — она се препане, као да е громомЂ поражена и викле: „Милостиви Боже! — Ово е знакЂ племена Астановића! — Ха, каква се слутна у души мојои порађа! Овака†знакЂ имао е ВепЈтинЂ синђ Шарко, и iouir^ на томђ истомђ месту. Витомире, Витомире, ч1и СИ ТИ СИНЂ?„ И Борисла†тргнесе уплашено, и приступи ј : ђ клечећемЂ Витомиру и рекне са силнимђ волнованћмЂ Ду«пе свое: „Говори младићу! Одкуда си ти? Ние могуће, да е твои отацЂ БугаринЂ био! У жилама твоимђ тече србска крвљ." „К.ои су прави родителБи мои били „одговори ВитомирЂ, ,,а незнамЂ. Мое првашнћ дћтинЂСтво застрто е непробоиномЂ завћсомт^. Л самћ дуго време држао оне честите душе, кое су ме одраниле и воспитале, за праве мое родителћ. ТекЂ на самртнои постелви одкрио ми е племенити БугаринЂ, пога самБ а отцемЂ називао, да а нисамБ рођени нћго†синђ . „Ти си чудноватиМЂ начиномЂ постао мое усвоиче," говораше онт. мени. „Први година мога брака а нисамв имао дћце, и текЂ после 6 година обрадуе ме Богђ ci> вдномђ ћеркомЂ, koio смо а и мон покоина супруга као душу нашу лЈобили. И претераномЂ зарЂ лшбави према овомђ дћтету сагрешили