Šumadiska divizija I poziva : 1915 III

246

„Заједно с духом пала је и дисциплина... Извршење ма каквих послова прати отворено гунђање: „Гладни смо“ „Дајте нам да једемо!“ — „Не може се више...“:

И тако се падало и умирало, нешто од преморености, више од глади, рђаве хране, голотиње и болести.“ ДА те сенке

! Јасну слику о глади даје нам и лични дневник капетана Јосимовића. Он је забележио да 17 децембра војници нису примили хлеб нити што од намирница, а тако исто ни стока. 18 децембра: „са снабдевањем иде врло тешко. Храна се не добива и војници се хране својим новцем“. 19 децембра: „Овоме пуку додељено је 1000 кгр. пексимита, 800 кгр. брашна и 240 кгр. сланине, с тим да се ова храна има да превуче из Сан Ђовани ди Медуа до пука“ и сутрадан кренуо се транспорт за храну. 22 децембра: „Војници и официри ни јуче ни данас нису примили хлебац. Два дана војници не једу хлеб, већ само кувано јело... Војници буквално гладују, туку се за хлеб и на све стране се тражи кора хлеба. Глад је већ почела и има нових случајева међу трупама да се умире од глади. За стоку већ и да се не говори. Свако јутро осване по неколико коња угинулих од глади“. 24 децембра стигао је транспорт са храном. „Сва је храна врло добра сем сланине, која јако заудара“. Ова је сланина вађена из мора са потопљених лађа. 25 децембра: „Војници ни данас нису добили хлеб. Докле су имали новаца хранили су се својим новцем, а сада, пошто су све потрошили, гладују. Војници на улици пресрећу своје старешине и питају их: шта ће да раде без хлеба“. 26 децембра: „Данас је пук добио 150 кгр. хлеба а има да се подели на 964 човека. Има војника који од глади не могу да говоре, ништа нису јели већ неколико дана. Глад узима све већега маха. Војници, који су силне штрапаце и маршеве издржали под најтежим околностима, изнурени су, слаби, бледи. Маса су као сенке, живи лешеви... Тифус већ влада и, наравно, да се врло лако шири међу тим изнуреним и изгладнелим војницима, које просто коси. Стока свакога дана скапава од глади и нема јутра а да не осване 5—6 коњских лешина. Бројно стање коња у пуку смањује се сваким даном са 6“. 27 децембра: „Војници у маси траже да изађу својим старешинама на рапорт, да их питају: шта ће без хлеба и без пара. Лажу се војници, теше се, али хлеба нема па нема“. 28 децембра: „Хлеб су данас војници добили по 120 грама на човека“ а 29 децембра по 180 грама проје... Ова оскудица у хлебу оставља виднога трага на организму појединаца. Људи који су некада били снажни као џинови сада су толико малаксали да је појединце тешко познати“, 30 децембра: „Транспорт за храну који је одавде отишао у Сан Ђовани 26, вратио се синоћ и донео нешто хране... Од доласка у Скадар па до данас "стока није окусила зрнасту храну“.

# 1 јануара 1916 год. један од очевидаца, резервни наредник Голднер, записао је: „У Скадру је прави помор и пакао. Овде, онде, лежи мртав војник, човек, дете, коњ, во ит. д. Некога тек видиш да пада и умире од глади, други лежи и запомаже. Али помоћи нема. Овде нам умире дневно по 60—70 војника, што се зна и види, а колико их умире по неким такозваним болницама, то се и не зна.

„У вароши не можеш више ничега добити; сви су дућани празни и затворени, пошто је кроз Скадар прошла целокупна наша војска и све што је било, разграбљено је. За јело ничега нема. Видиш војнике како једу пресан купус и корење, па неки чак и кору са дрвета. А већ испечено месо од угинулог коња, и то без соли, то је права деликатеса; многе видиш да једу и живо, непечено, коњско месо... а видео сам да ваде из коњске балеге ону заосталу зоб и једу...“

Али „Невоља свачему човека научи“, вели народна мудрост, па су се и наши војници на разне начине довијали како Не се спасти од ове авети. Тако је Голднер забележио: „Два наша војника, Велислав Павловић, звани Чучуганац, и још један, видели су на крају вароши једну арнаутску воденицу, Али воденичари нису хтели никоме да продају брашно ни за нај-