Svet

KLOVN U RATU SA CELOM AMERIKOM

CflßLl CAPLIM « neprevazideni junak nemog filma pn čijem je životu i snimlien film "Čanlin" koji se ovih dana nočeo nrikazivati u našim bioshopima. za živnta je stalnn hin pnH sumnjom da je "sovietski šnijun". "simpatizer knmunista". lova na suknie" i nrevratnik

alo je Ijudi iz sveta fiima čija dela svi znaju. To je,, uz Hičkoka i Bergmana, još samo Čafii Čaplin. Mnogi smatraju da je Čarli, ipak, najveći. O njegovim filmovima i ulogama uikada se nije postavljalo pitanje jesu li dobri. On nije samo dobar, ou je, jednostavno, genije filma. Međutim, tom geniju su u Americi sistematski osporavali Ijudske kvalitete. Doživeo je tragediju čoveka koga su neprestano optuživali, progonili i omalovažavgii. Ziveo je dugo; rođen je 1889. u Londonu, a umro je 1977. godine. Koliko je ratova bilo u njegovom životu, najboIje govori njegov privatni rat sa celom Amerikom, optuživali su ga da je prevratnik, prijatelj marksista, agent Sovjetskog Saveza, lovac na Lolite, sumnjivi antiamerikanac koga se Amerika mora osloboditi u svakom pogledu. Optužili su ga, na primer, čak i da krši zakon o trgovini belim robljem. Taj englesld glumac je 1952. izgubio pravo povratka u USA, gde je živeo 40 godina. Jesu li sve te optužbe ijeutemeljene? Kako se branio Čarli? Ko su bili njegovi pravi nepnj atelj i ? v Otkri vaj ući averzi ju pacifiste Čaplina prema Holivudu, ustanovljeno je da ona anticipira godine makartizma, da nije samo FBI koja želi da ga ščepa (kako se vidi u filmu Ričarda Atenboroa koji rekonstruiše Čatiijev život), da je postojala i jedna žena sa kojom se zapleo... De % etnaestog septembra 1952. godine,„dva dana nakon što se Čarli Čapiin ukrcao na "K\in Elizabet" i otputovao u

Evropu na promociju svog poslednjeg filma "Svetlosti pozornice". araerički sekretar za pravosuđe Džejms Mekgraneri izdaje Kancelariji za imigraciju nalog da ga na povratku zadrže zbog nastavka ispitivanja. Optužba je glasila: simpatija prema komunizmu. Upravo zbog te poslednje optužbe nije ponovo tražio američko državljanstvo, zbog ćega su ga, u godinama lova na veštice. obasipali uvredama. y toku Dmgog svetskog rata Caplin se zalagao za otvaranje drugog antinacističkog fronta u Sovjetskom Savezu i sa simpatijama je govorio o ruskom narodu, Javno je podržavao Hansa Eislera, genijalnog nemačkog muzičara i Brehtovog saradnika koji je, kao prognanik u Americi. loše prolazio zbog privrženosti komunizmu. Je h to sve? Možda su veđe od svih optužbi bili Čaplinovi filmovi prožeti dubokim opštim humamzmom koji su mučili mračne duše verski zatucanih Amerikanaca. Trebalo je tolerisati Sarlotu, anarhičuu skitnicu koja je razgolićavala hipokriziju građanskog društva i njegovu industrijaliziranu otuđenost. U tilmu "JVlonsinjor Verdoux" iz 1947. Čaplin je obukao odelo modemog Barbablua (stereotip filmskog übice i lopova) koji u malim količinama i radi preživljavauja primenjuje načelo na kojem su temeljeni ratovi; masovno übistvo. Prijazni Ver-

do, naime, übija usamljene udovice radi izdržavanja svoje porodice. Dok istovremeno u ratu umiru milioni Ijudi, paradoksalno američko, takozvano građansko dmštvo traži osudu, ali samo za Verdoua koji mora okajati krivicu. "S Bogom sam u miru, ali s čovjekom nc", aovori Verdo svešteniku, pre silaska u podmm gde će se izvršiti smaknuće. Poz'nata organizacija Američka legija je pretećim pismima i nezakonitim zabranama bojkotovala distribuciju tog subverzivnog fiJma u čitavoj Americi. Stete su zbog toga, naravno. i u fmansijskom smislu, bile neprocenjive. ŠTETAN ZA MORALNO ZDRAVLJE AMERIKE Upravo u godini "Mousinjor Verdoa" Komisija protiv antiapreričkih aktivnosti zadaia je Cajplinu prvi udarac, prijavljujuci ga sudu pod optužbom za komunističke delatnosti. Predstavnik za štampu Džon E. Rankin je pateticno drhtavim rečjjua izgovorio: "Tražim da se Čarli Čaplin izbaci iz SAD. Njegov život je u Holivudu štetan za moralno zdravljc Amerikc. Mora biti udaljen sa svih filmskih ckrana, a njegove filmove trcba držati podalje od amcričke mladeži. Mora I>iti

protcran, tako da ga se rešimo jedanput zauvek". Sudsku prijavu Caplin je pročitao u novinama, a nečasnost svojih tužitelja komentarisao je vrlo civilizovano; "M-sam komunista, ja sam samo mirotvorac." Taj put optužba je odjeknula u prazno, iako su Caplinovi protivnici bili jednako uvereni da imaju još jednu kartu u rukama: onu o nemoralnom ponašanju. Dva puta je osuđen zbog istog "zločina", zbog iste žene, glumačke kandidatMnje Džoan Bain, sa kojom je imao Ijubavnu vezu 1942. i koja ga je imenovala ocem svoje devojčice. Međutim, u pozadini procesa bilo je nešto drugo, a to je Manov zakon o prodaji belog robIja, stvoren zbog represije prostitucije. Taj zakon se mogao interpretirati na različite načine, a podlegali su mu i najbezazleniji prekršioci: završavali bi u zatvom i oni koji su, na primer, uhvačeni da sopstvenim Ijubavnipama plaćaju putovanje vozom. Za takav prestup javpj tužilac Carls Kar opmžio je i Carli Caplina. Budući da se porota ipak nije složila sa optužnicom, Caplin se plačući zahvaljivao i rukovao sa svakim posebno, ali đmsi put, 1943, imao je manje srece. Džoan Bari, jednostavno, ali istinito bila je pakosnica kojom je upravljala majka spletkarica. Pod majčinim uticajem

ona je ponovo optužila Čaplina i upustila se u još jedan sudski proces. lako je dobijala redovno nedeljno izdržavanje, u\ailda se u ČaiJijevu kuću s velikim stomakom i pištoljem u rukama. Slučaj je prijavila sudu, a Čaplin je prihvafio test krvi kojim je dokazano da nije otac Džoaninog deteta. Tadašnji zakoni taj test uisu uvažili, a porota je, sastavljena od dvanaest članova, među kojima je bijo jedanaest žena, presudila na Čarhjevu štetu i prisilila ga na izdržavanje deteta. Übrzo se uvidelo na koju kartu igra Mekgraneri; 1952. proces za nemoral zakljj.ičen je oslobađanjem Čaiii Čaplina od krivice. Onaj drugi, zbog komunističke aktivnosti, pao je u vodu jer je optužba bila protivna činjenicama. Ali, u tadašnjoj, manje zdravoj, a ratobomijoj i haotičnpj Americi. bila je dovoljna. Čapliu je baš bio završio šnimanje jednog od svojih uajtužnijih, najmelanholičinijih, ne tako polemičnih filraova, "Svetla pozomice". Otplovivši u Evropu. za povratak u okfuženje mržnje i sumnje Čarli Čaplin nije imao želudac. Njegova osveta stigla je 1957. s nlmom "Kralj u Njujorku", satirom sa temom "lov na veštice". Film je u SAD bio zabranjen do 1973. Daijas Amerika aplaudira filmu "Čarli", koji je režirao ser Ričard Atenboro. Možda će

Amerika barem taj poslednji film krunisati "Oskarom", kada je ved toliko škrtarila u nagrađivanju Caplina; možda, bez obzira na to što je za ispravljanje nepravde danas prekasno. Ser Ričard Atenboro snimio je Caplmo\ai autobiografiju u kome Carlijeva prva kćerka Džeraldina glumi Hanu, njegovu majku. Za ulogu Meri Pikford reditelj je, između desetine glumica, odabrao jednu Italo-Amerikanku, skoro nepoznatu glumicu Mariju Pitilo, koja o svojoj ulozi kaže; "Ponosna sam da igram ulogu Meri Pikford, jedine žene na fiinui koja nije završila u Carlijevom krevetu." Neobična sličnost. prema oceni kritičara, postoji između Čarlija Čaplina i Roberta Daunija, glumca koji ga u spomenutom filmu igra. Tajna smešnoga, po Čaplinu, utemeljena je na sukobu između bogatih i siromašnih, jakih i slabih, velikih i maiih, sretnih i nesretnih, a on sam je uvek bio na strani poniženih i uvređenih. i u životu i na filmu. U tome je Čaplinova univerzalnost i umetnička i Ijudska veličina. Njegove filmove ne treba pojedinačno izdvajati jer je dovoljno konstatovati da je u svima podjednako darovit, nezaboravau i velik.

ŽIVOT GEMJA: Čaplin ka» IM-godišnjak, Carli i njcgova prva kći Užcraldina i omiljena poza legende nemog filma tsleva nadesno)

Svet 14.04.1995.