Svet

NIKOLA TRIPČEV: JA SAM SE VRATIO!

Razgovarala: Verica Antanasijevlć Fotografije: Dragutln Savić

MiKOLfl TBIPĆEV. ieoenda nnuosatisksa asfalla šezJesetlb I sedamdesellh gndina. čovek koži je 1978. godine hio sa flrkanom u Uaspitnc-ponravnom damu; sa Giškom u zatvam. gnznauao Lfubu Zemunca I ■ mnoae dnipe ovdašnie "žestoke momke na privremenom rado u inostranstvu". nedavno sfi nosle viče aodina robije po mnoglm evroosklm * zatuorima vratio u Movi SŽd gde ie nouinarki "Sveta" * ispričao suoju žlvotnu priću: |

KAO NOVOROĐENČE OSTAVLJEN SAM II KUTIJIII PARKU. 810 SAM SA ARKANOM U DOMU. SA GiŠKOM NA ROBIJI- PROMENIO SAM 11 EVROPSKIH ZATVORA I LUPNICA, 810 BOKSERSKi ŠAMPION FRANCUSKE, ÜBIJAOI PUAČKAO - A SAPA SAM SE VRATiO NAZAP U SVOJ NOV SAD I HOĆU NORMALNO PA ŽIVIJVI!

eko u životu ima sve, neko ništa. S drage strane, ima i onih koji za trenutak imaju sve, a u sledećem plaćaju to. Baš takav je i život Nikole Tripčeva, čoveka sa uovosadskog, a kasnije milanskog asfalta. Iz svakog životnog vrtloga uspeo je da se irvuče, ali poneki jači, nosio ga je i do samog dna. A tamo na dnu. Ijudi slični njemu. Odbačeni i neshvaćeni od društva i porodice, maltretirani. Možda je bila potrebna samo jedna topla reč, ili prijateljski stisak, ili ko zna šta, pa da se sa njegovim životom ne desi ono Sto jeste, Sada u četrdesetprvoj godini života, jos uvek iščekuje, baš kao i one davne 1954. ostavljen na Trgu Carice Milice u kartonskoj kutiji, da ga neko prihvati i razume. • Gde ste rođeni? Rođen sam 1954. godine ali roditelji nisu poznati. Nađen sam u parku, na nekadašnjem trgu Carice Milice. Bio sam u povoju, samo sa datumom rođenja, bez imena i prezimena. U to vreme u Novom Sadu nije postojao dom za napuštenu decu, pa su me prebacili u Suboticu, jer je tamo postojao dom takvog tipa. U tom đomu sam proveo oko ; godinu dana. Onda su sc pojavili

neki Ijudi, I iračni par (ovo govorim iz priče kojU sam i ja čuo), koji su tražili mušl o dete, da ne bude Cigan, da brđe plavo sa plavim očima. To su' 'bili sadašnji moji usvojitelji koji 'a mi dali ime, Po njima se i zovem Tripčev Nikola, nosim ime očevoj oca. Majka mi je iz Vrbasa, a ota; mi je Makedonac koji je ovde d> šao ’4B. godine. Ziveli smo dosta liško, otac mi je bio fizički radn. c, radio je na obali kao obalski rad rik, majka mi je bila domaćica, jei nije mpgla da radi, imala je dete, raene. Ziveo sam kao i sva ostala deca, pošao u skolu, učio. Do četvrtog razreda osnovne škole bio sam odličan đak. sa svim peticama, bio sm primer, "devojČica" od d& iaka. Bio sam "dečko” koji je obecavao jako mnogo. U jedanaestoj godini sam, prilikom jed-

ne banalne svađe između moje pomajke i komšinice saznao da sam usvojeno dete i da mi oni nisu pravi roditelji. Nešto se tada okrenulo u meni, povukao sam se u sebe, jednostavno to nisam mogao da podnesem. Nisam verovao u to, grizlo me je strasno. Majka je primetila da se dešava nešto sa mnom i htela je da sazna zašto se tako ponasam, I jednog dana ja sam joj priznao da sam čuo da mi oni nisu pravi rođitelji, Ona je počela da plače i rekla mi je da mi oni zaista nisu pravi otac i majka, ali da su mi i više od toga. Da me vole, da sam ja njihov... Ali u meni se nešto prelomilo, javio se neki bes. Počeo sam da bežim od kuće, pobegao sam kođ dede a Beograd počeo sam da kradćra, đa obijam kola:,. • Sa koliko godina?

Sa jedanaest. Počeo sam da stvaram jako velike probleme, da kradem, da se tučem. U dvanaestoj godini sam počeo da boksujem u "Vojvodini", i naučio sam da udarim, sviđalo mi se to. Tražio sam nekakvu osvetu porema nekome, a i dan-danas'sa četrdesetjednom godinom ne 7 am prema kome. Nikada nisarn 'speo da shvatim sebe, zašto san želeo da se osvetim nekome ko n •« postoji. Moju majku nisam tražio do sada, da ne bih uvredio moje usvojitelje. Pošto sam bio probl'iu, i nisu znali šta če sa mno n, dali su me u dom u Zmaj Ognjena Vuka u Novom Sadu. Bio sam i u Zvečanskoj u Beogradu, neko krače vreme. Mislili su da če time pokrenuti neki moj sraisao života. U stvarj ne, tu sam upoznao Ijude koji su me sarno uputili dalje.

Boksovao sam još uvek i bio sam dobar u tome. Za vrlo kratko vreme sam postao omlađinski prvak Vojvodine. Zavoleo sam boks, naučio sam da se bijem, ali to nisam ispoIjavap samo u ringu, več i na ulici. • Sto baš i nije bilo sportski. Da. I u četrnaestoj godini, pošto sam iza sebe imao veliki broj krađa, u to vreme sam krao kola, bio sam osuđen na.upučivanje u vaspitno popravni dom u Kruševcu. Ali imao sam veliku sreču, jer mi je pružena šansa da se i dalje bavim boksom. Jedini domac koji je bio u domu i boksovao, to sam bio ja. Boksovao sam u "14. oktobru". To je bila prva liga u Jugoslaviji u ono vreme. Boksovao sam, ali u amjiijentu u.kqme sam bio, nisam našao sebe, Sefce sarpa, umesto u boksu našao sam među kriminalclma. Taj

dom me nije popravio, već od mene napravio kiiminalca, to je bila možda srednja škola kriminala. U Kruševcu je bio uslov da se zawši neki zanat, neka škola, i ja sam završio zanat, ali ne zato što sam voleo da radim ili zato što sam bio pametan, već zato što sam bio dobar bokser i svi su me voleli, bio sam nada jugoslovenskog boksa, a bio sam i omladiuski reprezentativac. Bio sam čak i rezerva Mate Parlovu. « Kako se Vaš živdt odvijao daIje, po izlasku iz doma u Krnševcu'? Izašao sam iz Kruševca, došao u Novi Sad, i nisam mogao da se snadem u Novom Sadu. Počeo sam da boksujem ali mi se lo više nije Nastavak na strani 22

21

23.08.1996. Svet