Svet

PREDSTAVA "OSLOBOĐENJE SKOPLJA" U LONDONU JE OČAJNO PROŠLA KOD KRITIKE JER SE TAMO ZGRAŽAVAJU NAD OTVORENIM KOMUNIZMOM LJUBIŠE RISTIĆA I VANESE REDGREJV!!!

Razgovarao: Aleksandar Đuričić

gVETCIIAR CVETMCOVICj, beogradski fgggMskž i pozorišnč su svogevremene prosiavB.gfLjlLMi-e u ffSatwovžmg "Srećna remra 1949% "Vreifie čuda 11 i, napokon y .wlogq gtigfgozc u "Nž ii« nefegj ni na zemßgč'V ebSšae ge plamefu sa po%@ržŠBižm lcemtadoni "Oleana 11 redgfeljp Viži© OcgnjeKOvSć. m trenutno Sgre ž m Sl@venskem gi«r®dra®Eii u Marifeory u predstavž "Ruska Bngsžja”. II gsasgedngeg ®đ svcgih beegradskih "međpsfgßfgeg" Cvetkevžć je preprjžg® svej« drpženjg sa Mirem Furgggg i .Itgdetom Serbedžsjaiw, žzneo svejg wlđeßij© Ržsfićevea pagitilkag nnggafcmgaie i l@ščh acena pezerišne kržtžke k®je je d@biig predsfgw« “©sSebedegiie Skealša" » Laiidanug

"U Londonu sam se video ša I Radetom Šerbedžijom i Mirom I Furlan posle dužeg vremena. I Tako se skupila družina starih I Jugoslovena. Išli smo na Kojin { koncert gde su nam lupali pecate na ruke za četiri funte. Razgovarali smo o raznim stvarima, o sudbini naših života, koji su se, efo, posle dugo godina spojili u Londonu, u jednoj kafani"

vetozar Cvelković je stalno na relaciji Beograd-inostranstvo. Najčešće to inostranstvo je Maribor, gde u Slovenskom narodnom gledališču igra u predstavi "Ruska misija". Sa korpadom beogradskog Ateljea 212 "Oleana" (režija Vida Ognjenović, a pored Cvetkovića igra i Nataša Čurković) obišao je Vankuver. Toronto, London, a u planu su gostovanja u Beču i Solunu. ® Koje su glavue prepreke za glumca koji sa pozorišnom predstavom obilazi svet? Glavna prepreka je isključivo finansijske prirode. Sve drugo: prelaz preko granice, nabavljanje viza... lakše je srediti. Mi smo sa komadom "Oleana" Dejvida Memeta obišli Kanadu, Englesku, a u planu su Austrija i Grčka. Za godinu dana igrali smo preko 50 puta, Najveći problem je kako obezbediti novac za tih pet Ijudi koji putuju. Kada smo počeli ovaj projekat, pre . godinu dana, mnogo lakše je bilo naći te takozvane sponzore. Danas je to teže jer su Ijudi valjda imali više novca. Međutim, postoji jedna adresa na koju sam stalno odlazio i nikada mi nije rečeno "ne". Uvek smo dobijali malo ili mnogo, zavisno od situacije. • To je... Ministrastvo kulture. Da li zbog toga šlo je godina kulture ili ne ne znam. Sigumo da je bilo i đrugih umctničkih razloga. Što se tiče ove predstave i ovog pozorišta, to Ministarstvo je bilo velikodušno i u finansijskoj i u svakoj drugoj pomoći. Za razliku od Ministarstva, neke firme koje su na glasu da ulažu u kulturu, često su nas odbijali. • Koje su to firine? Naravno, neću da kažem. • Taj odnos sa Minisfarstvom kulture je za mnoge Vaše kolege neubičajen, pa ako hoćete i senzacionalan? Sta da radim ako oni to tako shvataju. Mislim da Ministarstvo i postoji da bi nas pomagalo. Međutim, bilo je tu još firmi koje su nas podržavale, sa malom svotom novca od 500 do 700 dinara, ali to nam je značilo puno. Da bi jedna ovako mala predstava otišla van zemlje, potrebno je bar 4.000 dinara. Zahvaljujući toj predstavi i gostovanjima, shvatio sam da pozorište može da živi kroz jednu predstavu, a i moj život je kroz tu predstavu počeo da biva drugačiji - dostojanstveniji. • Kakve su reakcije publike, recimo, u Torontu ill Vankuveru? Prva reakcija je "zašto nam niste doveli nešto naše?",*a kad ih pitaš šta je to naše, oni kažu neku pevaljku ili tako nešto. Onda odigramo predstavu i oni vide da ti govoriš njihovim jezikom i da je to nešto zanimljivo i njima blisko. Onda je sve super, super i obično nas ispraćaju sa "dodite, al’ opet igrajte nešto naše". To su reakcije Ijuđi koji su otišli daleko. Naša publika u Londonu je već drugačija - poprimila je malo engleske pozorišne tradicije. Recimo, imate odlično pozorište na Vest Endu i te večeri kada smo mi igrali.

bilo je krcalo. Bili smo uzbuđem. Međutim, publika stalno galami. U Beogradu, kada je mrak u sali, potpuna je tišina i svi iščekuju šta će da izađe iz mraka. Tamo gaiama ne prestaje. Tek kada izgovoriš prvu rečenicu, oni se, kao, zainteresuju. Inače, za vreme predstave piju piče, jedu kokice i neprestano ustaju. To je loša tradicija publike u engleskom pozorištu, koju su prihvatili i naši Ijudi tamo. Publika če samo da se zainteresuje onoliko koliko je glumac "navuče". U Torontu je opet drugačije, • Cesto igrate u Sloveniji u mariborskom Slovenskom narodnom gledališču Tomaža Pandura? Da, i tu sam prvi put shvatio da mora neko da te finansira da bi deo kulture ili umetnosti preneo negde drugde. Tu sam naučio da moraš da kucaš na različita vrata, a ne da sediš i čekaš da ti neko da novac. • Znači, Slovenci su rešili problem finansiranja pozorišta? Ne, nisu. Reč je samo o jednom čoveku - Tomažu Panduru. On je, recimo, za predstavu "Ruska misija" kao sponzora našao "Dženeral motors" i "Mobil oiT, koji kao što im samo ime kaže nisu Slovenci. To pozorište pravi najjače i najzanimljivije predstave u tom delu Evrope, E sad, ni sami Slovenci neče to da prihvate jer to pozorište ne fmansira država. Tomaž Pandur je' jednostavno pronašao ključ. Evo, sada je našao sponzora za predstavu "Babilon" koju je napisao Igor Svetina i koja bi trebalo da ima premijeru sledečeg proleća u Beču, Berlinu, Parizu, Londonu... » Da li će neko od Ijudi odavde, osim Vas, biti uključen u taj projekat?

Za sada sa tim pozorištem saradujemo samo Neuad Prokić i ja. Imao je Tomaž Pandur problema i zbog toga, od onog prvog najstupidnijeg pitanja; "Zašto dovodi Ijude iz Beograda, kad tamo ima svoje Ijude?". Pa onda, zašto ne dovuče nekog iz Zagreba - ako već mora da dovlači, nego iz Beograda. Međutim, to je čovek koji, što se

posla tiče, fantastično funkcioniše, a do pitanja nacije nismo ni stigli, • Može Li se napraviti neka paralela između slovenačkog i srpskog pozorišta, koja flnanstra država? Može. Podjednako su loša i jedna i druga. Država, ni ona tamo, a ni ova ovde, nije u stanju i nema odakle da finansira kulturu, odnosno produkte kulture. To je jednostavno problem dotacije jer se ništa ne proizvodi - ništa se ne prodaje. Ljudi ništa ne nose u džepovima.

Nose u srcu j duši, ako uopšte nose. I tamo postoji siromaštvo, ali, na žalost, i kreativno siromašlvo. •Po mišljenju irmogih, pa i samog Nenada Prokića koga ste pomenuli, ova naša kriza bila je dobra prilika da se naprave veliki umetnički projekti, koji nastaju iz velikog bola. Jesmo li dovoljno iskoristili svoju nesreću?

To će se znati tek za 10-15 godina. Možemo sada da pretpostavimo da postoje neki veliki filmovi i predstave, koje ć.e ostaviti traga, ali je veliko pitanje da li će neko za 10 godina da kaže; "Pazi šta su ove budale radile?" Či jjenica je da smo dugo za "Neretvu" i "Sutjesku" mislilil da su v ;lika umetnička dela, ali, eto, došlo je vreme kada je to sramota pustiti. Ipak, mislim da će ti i slični filmovi za 10-15 godina biti, možda, ne umetuička dela, ali sigumo vre-

dnost. Ovo što se sada radi, neizvesno je da li će ostaviti-traga jer je velika količina emotivnosti, nekog naboja, nezadovoljstva, akumulirana u Ijudima koji se bave umetnošću. Cinjenica je da je ovaj balkanski prostor, koga se mnogi ođriču, ma koliko bio grozan, prljav, zao ili dobar, pun emotivnosti i daje rezultate u svetskim razmerama. • Prilikom nedavnog boravka u Londonu videli ste se i sa Radetom Serbedžijom? Da, i dugo smo razgovarali. Video sam se i sa Mirom Furlan posle dužeg vremena. Tako se skupila dru Sna starih Jugoslovena. Išli smo na Kojin koncert (Disciplina kičme - pr. a.), gde su nam lupali pečate na ruke za četiri funte. Razgovarali smo o raznim stvarima, o sudbini naših života, koji su se, eto, posle dugo godina spojili u Londonu, u jednoj kafani. Dugo smo sedeli, a kelneri nisu smeli da nas isteraju jer im to nije , dozvoljavalo lepo ponašanje. Onda je Mira rekla; "Znate, sada je dva sata i iz iskustva znam da nas neče izbaciti, mada bi to najradije učinili kako bi što pre otišli kući. 1 ’ Onda smo izašh napolje i ostatak nođi proveli na ulicama Londona., Složili smo se kako bismo bih srećni da sve to što smo radili u Londonu, možemo da radimo u našoj zemlji, na našem jeziku. Međutim, mi nismo bili u poziciji da odlučujemo, niti smo te pozicije želeli, pa smo postali žrtva i sad svako pokulava da izađe iz toga na neM svoj način. Međutim, to nije sudbina samo nas , glumaca, već cele jedne generacije. • Kako izgledaju susreti starili Jugosolovena na ulicama Londona? To je stvamo odlično. Osim toga, trenutno ne možete da sednete

Svet 21. 07.1996.

22