Svet

STRIP. TELO, SEPSA

dr Draško Redep

STiP ad se piše, sve češće i razložnije, kako Dobrici Ćosiću valja suditi za ratne zločine. o čemu nas i GAMA (Građanska akcija za mir) obaveštava redovno i podrobno, zaboravlja se da su ujegovi pretenciozni prcdsedttićki daoi i te kako imali svoju prošlost. Opsednut fenomenom moći i vlasti, zlosrećno па nasoj muci lečeći svoju tragikomičnu kreativna krizu, ovaj tradicionalni naš pisac čije poneke knjige neopozivo podsećaju na epizode desetorazrednog stripa. strasno se decenijama poigra\'ao našim sudbinama, dirigujući, postavljajući. smenjujući, birajući. Zna se, uostalom, da nije Ekmedžić izabrao Karadžića za vođu, nego upravo ovaj Đobrica koji je. kolLko juče, megalomanskj, poklanjao svoje kujige sa dedikacijom, italijauskini senatorima i nepismenim uašim biračima, Kao program razvoja čitave jedne države. To se još od \xemena Kardelja nije desilo. Strip se nastavlja. Kanda bez srećnog završetka. ШШШШЕ ШШШШЕ Gledajući Koču Poporića kako nadalmuto komaudnje svojim borcima, Ccrčil je - u poverenju - rekao Dušanu Matiću: -Mi dajemo oružje Jugoslovenima, јег će ga oni, međutim, upotrebiti! Protiv neprijafelja ili protiv sebe, svejedno. Slobodao Novaković Slobodan Novaković ide u red naših najduhovitijih savremenika. Njegovorečito i ježevsld nazubijeno podlisje mnogobrojnih naših publikacija, dokazuje, svakako, da smo, ipak, jednako usmen koliko i pismen narod. Majstor persiflaže, Novaković je jedan od reprezentativnih naših parodičara. Ismevajući praznoglavost, brbljivu našu literaturu i unjkavu bivSu poeziju, on je, nizom knjiga i poduhvata svake vrste, učinio da se popularnost nekih naših živih i mrtvih pisaca znatno uveča, ili pak opako i opasno smanji, i da se pred licem sveta pojavimo, kako tako, sa prtljagom bar nekih nastrojenja, kada ne i postignuća. Knjiga Među javom i parodijom ("Prosveta”, 1995) uvek prenaglašava, ponekad predimenzionira, često 'vitoperi profile naših prominenata, izvikanih a gluvih talenata, pokondircnost našeg snobovskog života, prizemnost i puku banalnost naše svakodnevne fraze.

" Svi tekstovi u knjizi :Ml*(lii javom i parođijom iiapisaui su i objavljeni dok su pisci o kojimaje reč bili u životu. U meduvremenu, dok je ova knjiga strpljivo čekala da bude objavljena, n§ki od pisaca su umrli i tako postadoše besmrtni." Tako je i verodostojnost ovilt eseja i feljtona vanspoma, übedijiva. Smeh je lekovit, očevidno. Dučič je govorio da je Pariz test: ludi postanu u njemu još luđi, a mudri još umniji. U Novakovičevoj interpretaciji, Andrič i Kiš su još lucidniji, a Koš i Giigorič još dosadniji, pogubno uspavljujuči. Naši žrtveni jarci i naši iznedreni prigodničari, na ovim stranicama su još tužniji, a naši uvodničari i dramatičari još naivniji. Boško Petrovič i ovde govori isprazno, a živo nas i dalje zanima kako bi u Novakovičevoj interpretaciji izgledali jedan Zubac i drugi Dobrica, ne Erič. Lakorek i dopadljiv, Novakovičev rukopis u našu namrgođenu knjigu ovog vremena unosi živost razgovora. utakmice, pričaonice koja je, posle svega, jedino što nam • (pre)ostaje, kako bi kazao Saša Jelenkovič koga, evo, kao vrsnog i apartnog pesnika, živo kandidujem za registar budučih njegovih knjiga. Novakovič pri ruci ima uvek kontejner za stvari koje otpadaju, zimsku razbibrigu, lanjske snegove. Ali isto tako i maleni, odista portabl Olimp našeg pamčenja koje nije uvek tako kratko kako se tvrdi. Ovaj autor pamti koliko i čitava generacija. A ona navodna replika Čerčilova o Koči Popoviču kao da je naišla iz jave. Uostalom, mnogobrojni događaji i stilski obrti naših klasika i savremenika ovde izgledaju daleko privlaćnije i sugestivnije nego što se to čini čitaocu njegovih prašnjavih i zaturenih tomova. TELO Zna se več poodavno da nikada, na našem upljuvanom i osra-

moćenom dilerskoiii trotoaru. nije bilo parkirano toliko skupih, vanserijskih automobila, i toliko rasnih pasa. I toliko visokih, razgolidenih, dobro postavljenih nogu. RazrnetIjivost i siromaštvo, lepota i rugoba. čini se, idu ruku pod ruku, komplemeutamo. Negde sam uhvatio vapaj zbog zabrane nosenja šortseva, atletskih majica, natikača i kratkih pantalona u jednom našem preduzedu. Glas je bio iskren, usamljen, ugrožen. Intimno je branio slobodu tela, izbora, savremenog našeg voajerizma. Ali tu je i postavljena zamka. U tekstu odakle je nailazio onaj vapaj, bilo je reči o negovanoj, namirisanoj, depiliranoj. pohotnoj golotinji, tako izazovnoj uostalom iza malenih kukičanih draperija. Nikako ne o stravičnim prizorima siromašne izbegličke ogoljenosti koja može, svakog dana, da se vidi u Cakorskoj ulici, beogradskoj. Goh, u ovom letu koje izmiče, isto su diferencirani. Ipak, razumem i onu brigu za dodir nagosti, za somatsko tajanstveno sporazumevanje i spajanje u toplim susretima. Seks je sloboda. Leti i ponajviše. DUESTA, SMESTA Tanjug je, istina tiho ali precizno, javio iz Podgorice: "Film Emira Kusturice Podzcmlje, pobednik ovogodišnjeg kanskog festivala, nije izazvao očekivano interesovanje u glavnom gradu Cme Gore. Za dva dana prikazivanja najnovije Kusturičino ostvarenje videlo je samo 200 gledalaca. Za pojedine projekcije prodato je desetak ulaznica...” Tako se na avguslovskom podgoričkom suncu, eto, mit o populamosti i neprikosnovenosti omilje-

uog Vučehdevog reditelja uaglo počeo da topi. Kusturica je postao nedodirljiv, jer je neviđen. th'esta, srnesta. Verovatno de Podgoričane. one koji nisu bili u krugu 200, neko hitro optužiti za kratko pamdenje. I za nestali mesing onih truba na Kroazeti. KAPUII МЛОБ "U stvari, ništa oko mene nije bio lep prizor za jedno dete...” Tako Ildi Ivanji u knjizi Kapija opklade (KOV, Vršac, 1995) piše o svojim tragičnim vidicima u logoru Bergen Belzen, kada je, posestrima Лпе Frank. devojčicom, očekivala, osluškujući kukurikanje onog imaginarnog, metafizičkog svog petla, ipak zora. Ta sedanja škrajnuta čitavih pedeset godina, zaturena, zamandaljenarnaizgled nalik tek na pregršt uspomena iz davnih dana, sada su vaspostarila čitavu jednu prramidu ranjivosti, neizdvojenosti, jedinstvenog totala. Naoko tek sitan detalj velike evropske drame onog vremeua, sada je o\'aploden u jezgro neuništivog duha, vitalnosti bez premca, daha života koji je istinit kao poezija sama, i koji se, isto, ne dokazuje. Ova knjiga, tako efikasno uzglobljena u biblioteku Nesanica, teatar tretira kao prizor ovoga sveta. Motivisan, drukčiji, bez granica. Jovan Ćirilov je napisao pesmu posvedeuu lidi Ivanji, a Petru Krdu u svom pismu napominje tajne koje su jedino bogatstvo u carstvu zla iz koga su, kao nezaboravne detinje suze, navrle ove reči velikog ohrabreuja, ipak života, pomarne smeha. Gorko ironičan ton rečenica 11di Ivanji neguje kao vlastitost samu; nigde zazora, nigde osvete u tom grotlu jednog pakla koji je doživljen iznutra, po sebi, egzemplarno. Varirajudi svoju priču, Ildi Ivanji, prepoznavši u sebi jedanaestogodišnju zatvorenicu zloglasnog

iiacisiičkog kaveza, u isii mah, obnavlja planetamu istinu o pomoru, kataklizmi. potopu koji jc, i pnsle svega, mognć. Veliki Bečkerek je tek inteuzivni, detinji, bogato doživljen, bezbedan kontrapunkt onom svakodnevnom sivom, mučeničkom pejzažu Bergen Belzena, i stoga vaijda tako aromatičan, neponovljivo istinit, senzualan. Ildi Ivanji i njeni sve brojniji čitaoci imaju veliku tajnu. Опа je zaverenička, plemenita, nasmejana. Usred tamnog njenog i uašeg vilajeta. ЈШТIO, ш ANDRIĆ Cini se da omaške vole zeleni broj Svefa u kome pišem redovno. Milan Lučič je stigao na otkrivanje spomenika Antiču, a ne Andriču. Koliko se sečam. ja sam, bar zasad, otkrio spomenik Miki, a ne slavnom Nobelovcu. Zatim, i dalje mislim da je optimizam Ljubiše Rističa septički, a ne skcptički, kako nažalost piše u Svefu. I najzad, prva rečenica koja se odnosi na leksikon Ko Je ko, treba da glasi: Kao Gotje, Bodler, Umberto Eko i Duška Jovanič, pasionirano čitam rečnike. Sad je sve jasno. Nikako nije jasno kako sam, prema tvrđenju izvesnog Kujundžiča, uspeo da govorim ua promociji knjige Nikole Miloševiča zajedno sa Dragišom Vitoševičem koji je, moj dmg, uniro tragično 1987. godine. Vitoševič se, poslednjih godia života, bavio parapsihologijom, pa se, ko zna, možda odozgo umešao u uašu irivijalnu zbilju. Uzgred: ađvokati me ipak паgovaraju da tužim: oklevelau sam da se bavim spiritizmom! Viđeoemo. Noo stiže.

DNEVNIK

NESLAVNI KRAJ JEĐNE EPOEffi: Dobrica Ćosić i Boško Petrović

24

i. 09.1995. Svet