Svet

če" - žalio se Martić, tugujući pogotovo za intelektualcima. Misleći da ima dovoljno snage da se upusti u sukob sa Hadžićem, Martić je upomo recitovao: "Miloševoćeva uloga je veoma pozitivna. Mislim da vodi veoma pametmi politiku po Srbe, jer da je vodi drugačije, ispalo bi da su Srbi agresori i osvajači. On vođi politiku koja se brine o svim Srbima. Nikada nas nije ostavio na cedilu i neće. Mi bi ovde bili gladni da nije Srbije." Igranje takvog sitnog veza pokazalo se konstmktivno i povoljno za ” iskrenog srpskog patriotu", Milana Martića. Hadžićev poslednji trzaj bio je pokušaj da se Martića oslobođi na aprilskom zasedanju Skupštine u Mirkovcima. Verovatno niko od poslanika mkada neće saznati Sta se tada dogodilo. Martiću je prvo oduzet ministarski resor, pa se, potom, bez glasanja prešlo ргеко svega, kao da ništa nije bilo. Opterećen optužbama za profiterstvo, šverc i kriminal svih vrsta, Goran Hadžić ni izbliza nije mogao da parira imidžu časnog borca, kakav je godinama gradio Milan Martić. lako Martić ni tada nije izgledao kao ozbiljan pretendent za neko više mesto od ministra unutrašnjih poslova, Hadžić je ustuknuo i odustao od daljeg nadmetaрја. Pošto ga letovanje na Svetom Stefanu nije dovoljno osvežilo, Gorau Hadžić je mnogo рге nego Sto je počela izboma kampanja u

Krajini, najavio svoje povlačenje iz politike. Takva sudbina se predviđala i Milanu Martiću, no njegovo se ime iznenada našlo na listi predsedničkih kandidata. Pored Milana Babića, Radeta Leskovca, Mila Paspalja i još dvojice autsajdera, Martić, kako se činilo u prvi mah, nije imao ozbiljnijih izgleda. Tako se činilo samo dok nije osnovana Srpska partija socijalista RSK. Sa ružom na batjaku i Slobom u srcu, Martić je krupnim korakorn krenuo u novu političku pobedu. Potpomognut jugoslovenskim vremešnim ali perfektnim tehnokratama, kao i krajiškim filijalama Službe državne bezbednosti, Магtić je održao nekoliko mitinga, na kojima je glavnu reč vodio - Radovan Karadžić. Duvanje u istu tikvu, u prvi mah nije moglo. Milanu Babiću je nedostajalo tek nešto malo pa da već u prvom krugu počisti svoje protivkandidate. To "nešto malo” skupo ga je koštalo. Drugi krug Martić je istrčao još bolje pripremljen. Opštom blokadom medija, uz svesrdnu kampanju Radio-televizije Srbije, pod sumnjivim izbomim okolnostima ргеbrojavanja glasova u januaru 1994. donelo mu je uverljivu pobedu. Naravno, sa tom pobedom došao je i njegov ulazak u istoriju. Bez obzira Sta se übuduće bude događalo sa RSK, Martić će ostati übeležen kao čovek koji je najviše pomogao da se dogodi ono što su mnogi srpski neprijatelji vekovima želeli - da se izbriše srpsko ime sa

prostora Dalmacije, Like, Gorskog kotara, Banije, Korduna, Zapadne a možda i iz Istočne Slavonije. Na novom zaduženju Martić se našao na teškim mukama. Pre svega, trebalo je pronaći čoveka koji bi, obavljajući ulogu premijera, pomogao u tom Istorijskom zadatku čišćenja. Pošto više nije bilo mesta za nekoga od istrošenih favorita poput Bjegovića Ш Zečevića, bilo je izvesno samo jedno - da to nikako пе sme biti Milan Babić. Nakon nekoliko pokušaja da se pronađe pogodna ličnost, Skupština RSK je morala pod pretnjom raspuštanja da verifikuje mandat premijeru Borislavu Mikeliću. Martićevo predsednikovanje obeleženo je krajnjim kontrastima, čije motive ni danas nije moguće razumeti. Uporedo sa pionavljanjem hvalospeva na račun Slobodana Miloševića, on nije krio ni svoje simpatije za Radovana Кагаdžića U jednom naletu iskrenosti, priznao je kako ga političke funkcije ne interesuju, tako da će, čim dođe do ujedinjenja Republike Srpske Krajine i Republike Srpske, ođmah ustupiti mesto "bratu Radovanu, јег je on iskusniji i pametniji". Do ujedinjenja nije došlo iako su proklamovane mnoge Deklaracije i odluke o zajedničkim Skupštinama, vojsci i svemu ostalome. Prva ozbiljna saradnja RS i RSK nastala je tek kada se 200.000 Кгаjišrrika preko Bosne uputilo ka Srbiji. Možda će "brat Raša" više гаzumevanja pokazati sada, kada je Martić postao izbeglica u Banjalu-

ci. Ipak, s obzirom da je sve manje onih koji za Martića imaju bilo kakvog razumevanja, ono se teško može očekivati i od Karadžića. Miian Babić i njemu bliski krajiški političari već upiru prstom u Martića, dokazujući da je njegova odluka evakuacije stanovništva iz opština Knin, Obrovac, Dmiš, Benkovac i Gračac bila pogubna. Srpski socijalisti i dobar deo opozicije takođe smatra rukovodstvo iz Knina, pored onog sa Pala, najvećim krivcem za egzodus naroda iz RSK. Sa takvim bremenom Martiću i ne preostaje ništa đrugo osim onoga što sada radi - da rezignirano iz Banjaluke poručuje kako će gerilskim ratovanjem oslobodili Krajinu, makar i bez pomoći onih koji sede u Beogradu, na svom геzervnom položaju 'koji su odavno pripremili u novim, komfornim stanovima i firmama. Ipak, pored toga, Martić je imao i mogućnost da uradi ono Sto mu je, po neproverenoj priči, preporučio Slobodan Milošević. Naime, kada je došlo do hrvatskog napada na Knin, na panično Martićevo pitanje šta da radi, Slobodan Milošević mu je hladno preporučio: übij se! Gazdin savet - možda prvi put - Martić nije poslušao. Ipak, možda će, ima vremena... Drugi ga niko i ne savetuje. Svojom slepom verom u Miloševića, Martić je zatvorio vrata svih opozicionih stranaka u Srbiji. Poznate su optužbe iz' sredine 1992. godine, kojima je Vuk Draškovič teretio Martića za neuspeo atentat na njega. Na to mu je Магtić odgovorio; Da sam planirao at-

entat na tebe, ne bih promašio. Da dobro gađa, Martić je pokazao kada je u predizbomoj kampanji u Srbiji osuo drvlje i kamenje na Šešelja, najvećeg protivnika Slobodana Miloševića. "Treba zaustaviti Šešelja, јег on predstavlja najcmje zlo fasizma" - pisao je Martić. Naravno, on ni danas nema mnogo razloga da žali zbog takvog odnosa sa srpskom opozicijom. Od nje ionako ne bi imao nikakve koristi. Bilo kako bilo, sve činjenice govore da bi Martić i sebe i mnoge đruge usrećio da je jula 1990. bespogovomo zamenio petokraku šahovnicom, shvatajući da, iz srpskog ugla gledano, među njima suštinske razlike ionako nema. Time se, verovatno, ne bi izbegao tragičan sukob dva naroda, ali ni Milan Martić ne bi ušao u istoriju kao državnik koji je u oajkraćem mogućem roku izgubio i teritoriju i narod. Republika Srpska Krajina više ne postoji. Nestala je pod Martićevim predsednikovanjem. Za svako ozbiljno promišljanje tragedija koja se đogodila, samo je to važno. Sve priče o izdaji, o trgovini i sličnim marifetlucima potpuno su nevažne. Cak da je izdaje i bilo - Martić je kriv što je mje sprečio. Morao je to. Za to je dobio (Ш, tačnije rečeno - uzeo) poverenje naroda RSK. Nakon svega, bio je red da ostane dosledan u slušanju saveta svog beogradskog mentora, da pogodi bar na kraju. Jaser bi to Uradio.

Istočne Slavonije jednom vratio u "gepeku" auta vlastite službe. Зр MILIONA MARAKA U MRTVAČKOM KOVČEGU Javnost je upoznata da je u trezoru Narodne banke u Rninu bilo tri miliona maraka za koje se tobože ne zna gde su. Novoimenovani ministar inostranih poslova Milivoje Vojnović se pita kamo su nestale te pare. I ministni Vojnoviću i Martiću i Babiću je poznato gde su pare. Vrhunac Martićeve zlobe jeste izjava na sednici Vlade u Bijeljini da je te раге uzela ću-vena kninska grupa Minđušari. Раге je u mrtvaćkom kovčegu izvezao iz grada Martićev pratilac Stevo Plavšić, inače "čuveni trgovac kafom", a po nalogu svog gazde. PARADA U SLUNJU Nakon smene Celeketića, koga je Martić odmah stavio kao svog savetnika u kabinet, na čelo Sipske Vojske Krajine došao je generalpotpukovnik Mile Mrkšić sa imidžom kvalitetnog komandanta i borca na Vukovaru. Mrkšić se pokazao kao velika zabluda i kadrovski promašaj. Odmah, tri dana uakon dolaska, upada u Martićevu inrežu, prima vladike Atanasija Jeftića i Nikolaja Dabrobosanskog te sa Martićem i Babićem celu noć sede, piju "rujno vino” i planiraju rušeiije Mikelića i "crveue aždaje"

- Slobodana Miloševića i ujedinjenje sa Republikom Srpskom. Za to vreme pada Dinara i Podinarje. Mrkšić ponavlja Celeketićevu greSku i počinje da se bavi politikantstvom umesto vojskom. Umesto da je odmah po dolasku reorganizovao trupe i otklonio opasnost od Dinare, on organizuje paradu po Slunju. Velika "fešta" oko njega i Martića, pompezno prenošena preko televizije Krajine, uzrokuje užasnu štetu Martiću su porasli ratnohuškački apetiti, Hrvatima je pokazano šta sve imamo od ratne tehnike, a narodu je pružena lažna nada da se možemo odbraniti ratom. ČELEKETIĆEVI MUSLIMANI Čuveni komandant i vojskovođa Milan Čeleketič i dalje stameno stoje na odbrani Srpstva i Krajine. On i njegovi "Ijuti Srpski vitezovi" ovih dana nastavljaju svoj pobedonosni Blickri| pod tajnim nazivom "Čeleketić". Čisti se Banjaluka od Hrvata, otišlo ih je do danas preko 14.000. U njihove kuće i imanja naš "hrabri vitez", "energičnom i smišljenom akcijom”, useljavaprognane Srbe koji za useljenje moraju platiti danak da bi dobili kuću. Vičan je gospodin Čeleketić uzimanju novaca na shčan način. Jedinica SVK koja je trebalo da brani Jasenovac sastojala se od preko 300 Muslimana koji su se zaltvaljujući reketu "sklonili" iz Republike Srpske u SVK, a u stvari se i dalje nalazili na ulicama Baujaluke. Kako inače protumačili daje u trenut-

ku napada Jasenovac branilo samo oko 90 Ijudi? PEPINA LIPADA U DEDINJSKU VILU Umesto izbegle sirotinje u Магtićevu rezidendju na Dedinju upao je čuveni Martićev ekonom Petar Čupković - Pepina sa Martićevim glavnim savetnikom - obaveštajcem Đurom Dujakovićem. Pošto im domar Dule Pejnović nije dao da uđu, prebili su domara i upali u vilu. Pepina je sa sobom dovukao vreću sa 10 kg dukata. Inače Pepina je provalio u kasu MUP-ovog nastavnog centra u selu Golubić pored Knina da pokupi 500.000 dolara koje je vladika Longur doneo Martiću iz Australije. KRAJIŠKI MINISTAR U DRUŠTVU HRVATSKOG MINISTRA Novi Babićev ministar unutrašnjilt poslova Tošo Paić nakon kapitulacije i sramne predaje kompletnog naoružanja 21. Korpusa, uajjačeg u SVK, Hrvatima u Topuskom dopratio je na čelu kolone izbeglo stanovništvo Korduna i Banije preko auto-puta do prelaza Lipovac ka SRJ. Nakon toga autoputem u Topusko se vraća s рошоćnikom ministra unutrašnjih poslova Hrvatske Joškom Morićem. Možda lako bliske kolege Paić i Morić nešto znaju o sudbini 10.000 nestalih Srbđ na auto-putu kao i da Paić odgovori na pitanje zbog čega se sa hrvatskim miuistrom vraća u Topusko nakon hrvatske agresije.

ŠEŠELJ I PRUGA U jeku najintenzivnijih ekonomskih pregovora sa Hrvatima u posetu RSK 18. 03. 1995. dolazi vojvoda Vojislav Sešelj. Obilazi Knin, Karin, Gračac. Korenicu, Glinu, Benkovac, Okučane. Na svojoj turneji pomaže Martiću da napadne najprljavijim repertoarom uvređa Slobodana Mdoševića, njegovu suprugu, krajinskog premiјега Mikelića sa optužbama za izdaju i reintegraciju Krajine u Нгvatsku. U toku su bili radovi u Okučanima oko renoviranja železničke pruge koja je trebalo da počne funkcionisati. Martićevi i SešeIjevi radikali pale železničke pragove i tako se radovi obustavljaju jer se radnicima preti übistvom. Tumeja Sešelja po Krajini, te mitinzi Martićevih jastrebova koje su vodili Milinko Sandić, samozvani šef krajinskih sindikata, Rade Čubrilo četnički vojvoda, nneli su strah među krajinski narod koji je u pregovorima video šansu za mimo rešenje sukoba sa Hrvatskom. BABIĆ KAO ĐUJIĆ Političko delovanje Milana Babića u rušenju Krajine ne može se odvojiti od onoga što je činio Магtić. Mentalna karakteristika Milana Babića jeste da se nikada u životu nije probudio рге 15 sati posle podne. Nakon toga se pojavtjivao u Opštini gde mu je uvek bilo sedište - najpre kao političkog lidera sa ukupno 28 funkcija, kasnije kao predsednika Opštine, a zatim kao predsednika Vlade, Sve svoje vreше kao stranački vođa SDS-a Кга-

jine trošio je u političkun trvenjima sa Martićem, mržnji prema Miloševiću i učvršćivanju stranačke vlasti u Krajini, Država je bio on i nekoliko njegovih stranačkih aparatčika. Dolaskom za premijera Borislava Mikehća, Martić, apsolutno otvoreno, a Babić zakulisno, rade sve da unište svaki ekonomski i politički pomak koji je novi čovek u političkom miljeu Krajine pokušao da učini. Babić. iako jedan od, doduše, пеkorisnih ministara u Vladi, čini konačni udarac u razbijanju Krajine rušenjem \lade premijera Mikelića. Nakon toga RSK ostaje dva meseca bez ikakve civilne vlasti u vreme kada su i Babić i Martić znali da se nakon agresije na Zapadnu Slavoniju Hrv'atska sprema da napadne Krajinu. Babić dva dana pre napada sa ženom i decom i većinom ministara beži u Beo• grad odakle Hrvatima nudi da će pdtpisati sve Sto traže. Ali tada je već sve kasno... Kanadska vlada odredila je kvotu od 500 Ijudi koje je spremna primiti u Kanadu. Među prijavljenima koji su zatražili vizu za Kanadu jeste i krajinski premijer Milan Babić, koji se sa familijom smestio u Beograd, dva đana рге vojnog i političkog kraha Krajine. j On se dakle sprema da odmagli preko okeana kao i nekada, рге pola veka njegovi politički mentori pop Đujić i družiua. .

Hasfavak sa str. 4

Nastavak sa str. 5

40

ČUDNA PRIĆA SA TUŽNIM KRAJEM; GDESU DANAS KRAJIŠKI KNEZOVI

SKICA ZA PORTRET: MILAN MARTIĆ

1. 09.1998. Svet