Svet

Gnomi na stepeništu

Piše: dr Draško Ređep

Čujem da, u subotnjim svadbenim časovima, dve spodobe presreću svečane kolone. Kanda se zovu Jcrković i Zubac. I prodaju, na veliko i na malo, puritansku neku svešćicu Mladenci. A onda, kao znak pažnje, po obavljenoj fmansijskoj transakciji (mladoženji je već s\'e svejedno: stao je na ludi kamen, zašto da пе pravi uspomcne?), velikodušno poklanjaju bedževe. Onaj prvi poklanja znaćku sa likom Vućelića, malo zamučenu i sa prigušenim mucanjem, tonsku. Onaj drugi bedž je sa profilom Josipa Broza, sveže obojene kose. Onim koji je, još pre neku godinu, moćno naseljavao prve stranice đaćkih svezaka i srednjoškolskih ćitanki. Prića se još (nisam siguran u istinitost navoda) da je jagma za Brozovim bedžom. Onaj dmgi, Vućelin, daleko slabije prolazi: njegov pogrešni glas još nadjaćavaju trube sa Kroazete i glas pevačice poznate još iz vremena Stambolića. Dakako, Ivana.

STEPENIŠTE Kad god se oglase ti bivši. ili, kako bi se već eufemistički гекlo, prethodni naši jadni političari, neođoljivo tni nailaze pred oči role rezonera u fraucusklm vodviljima koji su ргоslavili i Milana Gutovića. A i beda Ijudi sa stepeništa, takođe u tim veselirn komadima. Rezoneri uvek govore ne. No koketno, razgovorno. Uostalom, bezopasno, uglavnom retorički. A Ijudi sa stepeništa, posle rasprave, u odlasku, tek na izlazu, imaju pouešto prevažno da kažu. Svako ko je čitao najnovija "otkrića" i "savete” Ivana Stambolića ili Mirka Tepavca, ovaj utisak sasvim lako može da proveri. Gotovo da se stidim kada čitam kako govori čovek koji je bio najpo/natiji kao sinovac jednog od našilt gaulajtera i čijc je inie, u čaršiji, bilo blisko povezano sajeđuom uašom estradnoni žeooui čija sekarijera, kanda, grainoglaMio sun'ava posle Vučehćevog odlaska. Kao, s\e je on znao i pretposiavljao, ali je bio uežan, sentimentalan, dobar drag. Srećom. to više uikog ue može da impresionira. Lanjski snegovi. Loš jeiak. I upravo na jezičkoj razini, s\i su ti naši uesrećmci jednako mucavi. Nema razlike u besmislu i papimatosti broširanili njiliovili rečenica. Svejedno da li ih potpisuje Stambolić in naš "prvi ambasador u Irskoj" BerisavIjević. Ш onaj mrzovoljni Tepevac sa zmijskim očima koje su. svojevremeno, zbunjivale novosadske liberalne, političke adolescente i sevemovijetnamske ministarke. Beda jedna. što bi rekao Cedomir Popov. Istina, u odnosu na srpsku krijicu Dragu. U jednu reč, svi ti politički gubitnici, i na beogradskom i na novosadskom vašara izanđalili ideja, pišu i govore jednako, beznadežno umišljeni, anahronični, već izumrli. VOIVODINA Zacenio sam se od smeha kada sam, čitajući Monitor, utvrdio da je jedan mali čovek, kakav je BerisavIjević, bio visoki partijski i državni funkcioner. Očevidno, moraćemo liitno da neke naše legendame atribute, kao onaj o Stefanu Visokom, semantički dnikčije arganizujemo. Ali mojoj sreći ipak nije bilo kraja kada sam, u jednom pođnaslovu u istom intervjuu tog visokog našeg čelnika, pročitao da Vojvodina će opštati. Ćuj njega! Konačno, usred smiješnog onog berisavljevićevskog galimatijasa predugih rečenica (siroma, nikako da svršT!), jedno zmo istine. Dakako, Vojvodine če o(p)stati. No, uprkos sebičnoj, trafikantskoj, jadnoj raboti autonomašlali gubitnika bez etike politike, o kojoj je, doznajem iz Mouifora, objavio, licno, navođno. "veći broj rasprava, studija i knjiga". Taj naš zlosrećni "prvi ambasador u Republici Irskoj" i ranije je obožavap znake uavoda. Ovde tu adoraciju (Jpka/uje mnogostruko i besmisleno. Govek koji je, svojevremeno. mega-

loman, i hotel "Sajam" proglasio za hotel "Zlatna medalja", na uveselenije gospodina Đ. Veljina, sada govori o v imtingaškim udanma", 'jogurt-revoluciji", "podgoričko-nikšićkom dešavanju naroda", "žabaljačkoj" Jugoslaviji, itd. Sve je dalde kod \isokog čoveka kobajagi, Nemojte mu- onda nikako i ništa verovati. Vidite i sami, ne veruje ni on sam. Njegov konkretni govor je, zaista, nađmašio sve hrabrosti, ili ctolje геčeno: "hrahrosti" ovog trenutka; "Konkretni izvršioci odgovaraju za svoje zločine, a ideolozi, stratezi, podstrekači, organizatori, "diplomatski" prevodioci i ostali činodostojnici sramnih nomneklatura (! - opaska D.R.) - sejači gazimestanskih, raemorandumskih, "antibirokratskili", nebesnonarodnkt, svesabomiit, "tisućljetnih", fundamentalističkili i uiih "programa" i strategija - za ogrešenja која su počinili najpre svojem narođu". Ne znam da li übuduće tog bivšeg "predsjednika Jugoslovenske lige ja mir" treba, übuduce, velim, zvati "Zi\ r au Berisavljevič". Tužno gubitničko, bivše, "visoko” biče. ШШШШШ! Običuo se pod pojmom likovna, Ш kojižeMta kolontja, podrazumeva tzv. odlazak u prirodu, na salaš, u mali grad, u hotel "Rojal" u Senti koji je, maestralno, s Aleksandrom Tišmom ušao u evropsku literamru. U koloniji "Ravničari i prijatelji", ove godine, na Trfavi, u hotelu "Varadin" ni traga od svega toga. Nekoliko televizija, Minimaks, Tapi, Stojkov, Blesič. Martinovid, Daiiur... Sve skupo, distigvirano, baroktKt. Llpravo o toj temi našeg baroka, u prostoru koji je, zajedno sa mnom, posećivao i Miloš Cmjanski, kritičar i pisac Đorfe Kadijevic govorio je na-

dahnuto i plemenito, To je bio i izazov za meue. Naime, Kadijevičevi barokni Srbi, koji kao da su naišli iz romana Cmjanskogjtajednom su reinkamirani. Oni bi, bezmalo, slikali kao naši đragi slikari od kojih će jedan, Dragan Stojkov, i ove jeseni imati izložbu u mojoj bašti. A kad smo več kod jesenjeg trenutka, te skupocene ravnodnevice. jedino godišuje doba koje nije banalno, i u čijoj se rasveti Vojvodina, s onog varadinskog grebena može sagleđati u svojoj ukupnosti, i o kojpj Kadijević je magično. podstakao citavu plimu ozarene melanholije. SIMOHIDA Iza rajskih vrata Simonide Đorđević koja izlaže u reprezentativnim prostorima Muzeja Vojvodine, i koja sam ja radosno otvorio, nema jabuke, nema razdora. AJi mnoštvo projekcija autentično nepoznatih. nejasnih јег tajanstvenih, dokazuje da je sve moguče, moguće u uemogu&m našem svetu, i da je taj rajskt trenutak orgastički blagorodan, premda smrtonosan... Te njene ptice i njene ribe. ti sezanovski prepoznatljivi njeni plođovi i ti iniedreni fragmenti kcšmara, te nage žene i ti nalakćeni goli muškarei, sve signirano i isprepleteno u uzajamnosti važnoj, opominju nas da je pred nama slikar ambiciozan, razantne svetlosti, danas i ovde opsesivno povezan sa nekim i od najbitnijili metafizičkih pitanja noći. Jer, ne treba zaboraviti, noć je ta magična koprena Simonide. Vrata raja su nam otvorena. MLADENCI Cujem da, u subotnjim svadbenira časovima, dve spodobe presreću svečane kolone. Kanda se zovu Jerković

i Zubac. I prodaju, oa veliko i na malo, puritansku neku sveščicu Mladenci. A onda, kao znak pažnje, po obavljenoj finansijskoj transakciji (mladoženji je već sve svejedno; stao je na luđi kamen, zašto da ne pra\i uspomene?), velikodušno poklanjaju bedzeve. Опај prvi poklanja značku-sa likom Vučelića, malo zamučenu i sa prigušenim mucanjem, tonsku. Onaj drugi bedž je sa pronlom Josipa Broza, sveže obojene kose. Onim koji je, još рге neku godinu, močno naseljavao prve stranice đačkih svezaka i srednjcškolskili čitanki. Priča se još (nisam siguran u istinitost navoda) da je jagma za Brozovim bedžom. Опај drugi, Vučelin, daJeko slabije prolazi: njegov po£rešni glas još nadjačavaju trube sa Kroazete i glas pevačice poznate jcš iz \тетепа Stamboliča. Dakako, Ivana. Vesna se ne zove uvek Zmijanac. МАНКМКОУ Među mnogobrojnim i sve dramatičnijnn imigracionim talasima, no\'os;tdski vajar Mladen Marinkov je ostv'ario jedan od najdramatičnijih. On je, naime, čitavu jednu civiltzaciju, arkanjsku, naselio u svetle, lebdeće prostore zrenjaninske Modeme galeпје, Sve je i ovde na broju: neke ргеpotopske, drukčije životinje, đvađeset i šest riba koje se tako srećno dele sa niidrealističkim brojem 13, drevne šajke, jednorozi i erotomanski zaošijane glave (da li komjača?), s\'e se to sjaSlo, kao na letećem ćilimu, u starom Bečkereku, napominjući nam, svima, da je i ovaj nas panonski teren postojbina uspomena. Sa skulpturamaMariukova je svakako drukčije. Taman pomislite da je taj njegov sjajni ili patinirani mesing lepotanski timiljat i dopadljiv, a ono vas presretne nešto sasvim, sasvim drugo. Upravo tada nagoni nas dra-

matično na шо nešto đrugo sto traje ispod nas. Ona druga reka koja je, ponekad, bila vidljiva samo Miroslavu Antiću, sada je opfeđmećena, izmenjena, obogaćena za jedan magični znak. Svakako, znak podneblja. Momimentalnost tih maleimh skulptura Marinkova dokazana je izuzetnom uuutrašnjom energijom, sjajem bogatstva, Njegov brojčanik na starom satu nema skazaljke. КШIС Otvoreno je, konačno, jedno polje. điskretno je naznačeoa jedna tajanstvena tačka Vojvodine stare. Zove se Kflbic. Pazite dohro. nije u pitanju kibuc. Kafe je prečanski, otmen, računa sa pravim rejtingcm. Prestižni Ijudi uvek to ostaju. U jesenje podne, ропекш, može se onde vided Đorđe Balašević, najveći pesnik Novog Sada, s Oliveran i sa mladim Aleksom, Tako, isto. Kibic postaje nalik na parisku Floru u kojoj su turisti, decenijama, maštali da sretnu Zan Po! Sartra i Zilijet Greko. Tiho se nadam da bar Kibic D. Jeremić neće bid zapahnut talasom baklava kulture, s obavezrrim našim ratnim profiterom u oblasti stflia, nalik na Falstafa, bestidno razranjenim u ovoj našoj ravnici, Trifiiuovićem, zađriglim rokercm. (Uostalcm, njega, isto sa Tajnom \ezom, možemo slušati i ua Prvom programu Hrvatskog radija, u podne.). Imam i razloga za takvu nadu: piće nije besplatno. I nije jeftiiK). Gospodstvo obavezuje. Kibic dokazuje da, ipak, posto jimo. Ulica Шје Ogujanoc ića, Abukazema. КАКО USREĆm MLADENCE: Рего Zuhac

BLAGODETI RAVNICE: Duško Trifunović

24

i.os.ises. Svet