Svet

КINA: MALIŠANI UMIRU U "DEČIJEM GULAGU"

Zvaniena kineska politika "ledna porodica - iedno dete" dovela ge do toga da mnoge majke i ptnodšce svoiu "prekobroina" decu ostavliaiu u sirotištima gdc ц bednim životnim nsSovima umim na naimorbidnšii naćin

1. DANG МЕПЛ, dečak, star tri nedelje, umro od gladi i iscrpljenosti; 2. DANG AIYOU, dečak, star šest meseci, umro 12 dana po dolasku u dom; 3. GUO HONGBLN, devojčica, sedam godina, izgladnela; 4. DANG YIAOAN, devojčica, umrla od nelečene srčane mane; 5. BEZ IMENA, novorođenče sa zečijom usnom, dehidrirano; 6. DANG HONGYIU, devojčica, umrla od Spine bifide.

PRIZORI STRAVE I UŽASA U KINESKIM SIROTIŠTIMA

а vrata sirotišta nije potrebno dva puta kucati. Več posle prvog kucanja začuo se vrisak т*етшжжж*******шж*ж~ decc iza vrata, "Čiko, čiko!” Teška metalna vrata se otvaraju i ulaz u, najblaže rečeno, neurednu portirnicu je slobodan. Galama koja se čula mogla je značiti i dečju radost; međutim, več prvi pogled u unutrašnjost doma je pokazao strašnu istinu. Odbačena deca, predata na milost i nemilost, otpad čovečanstva: malene ruke neprepoznatljive od prljavštine. lica zamazana ostacima jela i izmeta, tela povijena. Mršavi dečak sa ficem starca, tupim pogledom je posmatrao došIjake. Zatim se okrenuo i odvukao se u cipelicama koje su bile natopIjene mokračom do zida i seo. Počeo je da se njiše i udara čelom o zid. Lud je reče nadzomica sa izrazom gađenja. I kao da tera kokoške od sebe, istim pokretima je rasterala i ostalu decu uz komentar. Baš ti kojlma se ionako ne može pomoći stalno stvaraju probleme. Tužno! lole obrazovana negovateljica bi ovako jasnu manifestaciju hospitalizma prepoznala. ler. deca koja su zatvorena mesecima kao u kavezu, počinju da pokazuju znake ove bolesti. Posle uekoliko Ijubaznih. toplih reči izrečenih malom Junjunu, on počinje stidljivo da se osmehuje. Neizmerao je željan nežnosti i pažnje. Negovateljica ni tada nije shvatila suštinu sitiiacije. Urlajuči, zahtevala je tišinu od dece mlateči rukama. Ona je bila sama na odeIjenju. Nema osoblja za ovu vrstu posla. A i praznik je. Kohko ironije u svemu ovoiuc! Dećiji praznik. Od onili socijalističkilt kada se гека pionira sa crvenima maramama u Pekingu na Trgu Nebeskog mira veselo smeje i maše cvečem. U nedostatku osoblja o deci se brinu duševno obolele žene koje su i same štičenice doma. One koje nisu u stanju ni o sebi da vode računa, zadužene su za bebe, za decu sa zečijom usnom ili nekim drugim nedostatkom. U Kini se deca, a naročito devojčice, ostavljaju na ulici i zbog najmanjeg nedostatka, na primer. povećeg mladeža. Negovateljica je brzo zatvorila vrata za posetiocima i požurila u svoju sobu. Danas joj je prijatelj u poseti. I ona mora da ima svoj mir! U njenom odsustvu o deci če brinuti Guo Jing. Guo Jing ima 14 godina. Tako bar piše na papiru obešenom na njenom krevetu. Visokaje 130 cm, i tanušna i mrašava kao končič. Otac joj je alkoholičar, a majka je završila na psihijatrijskom odeljenju. To je verovatno i razlog njenog psihičkog oboljenja. Nikada nije išla u školu. A sirotište može da napusti samo uz saglasnost roditelja. Ko zna gde su? Samo sleže ramenima. Ona je osuđena doživotno. I upravo je Guo Jing sada "majka" odeljenja. U prolazu je uzela iz ruku autističnog dečaka komad hlaba koji je upravo omekšavao u wc šolji. Malo dalje je osmogodišnjaku uzela komad metala kojim je dobovao po glavi jedne devojčice. Nastavila je hodnikom prema velikoj sobi. Svudaoko nje prljavština, a sa zidova se Ijuštilo i ono malo boje koja je još ostala. Soba veličine fiskulturne sale, a svuda leže bebe i mala deca. Ili bi bolje rečeno bilo, zarobljena deca iza rešetaka kreveta, mala tela skvrčena i izgladnela. Slabašna tela se mrdaju i valjaju u sopstvenom izmetu i mokrači, Mnogi potpuno goli. Samo retki od njih imaju ua sebi neopisivo prvljavu benkicu. U tpj prostoriji je zatvoreno 30 beba i male dece sa 20

mongoloidnih žena koje su i same osuđene na ovu tamnicu. Minimalnih uslova za higijenu, bez ikakve nege ili igračaka. I bez ikavog osećanja pripadnosti i topline. Osećanja ne postoje, u ovom domu još nisu otkrivena. I leti i zimi je jednako hladno kao u grobu. Ludnica i mrtvačnica u jednom - dečiji logor Harbin. Starija, mentalno obolela žena izgrebanog lica hoda kroz prljavi hodnik dok joj ramena potresaju jecaji. U prljavoj trpezariji, zaboravIjane sede dve devojčice od oko osam godina na nošama. Ruke i noge su im prekrivene velikim, zagnojenim ranama. Tu i tamo ispuste neki grleni zvuk. Ipak, uglavnom svojim praznim i übijenim pogledom nezainteresovano gledaju oko sebe. Samo se ponekad neko od starijih seti da im iz kante stavi parče neke nedefinisane hrane usta. Kada to sažvaću, ponovo zapadnu u apatiju i stave svoje izmetom zamazane prste usta. Prozori verovatno nikada nisu bili očišćeni, a ni otvarani. Cela unutrašnjost bestijalno smrdi na izmet, pokvarenu hranu i buđ. U sledećoj sobi, ispod kreveta zavežljaj. Mrtav je reče Guo Jung bez osećaja. Pronašli su bezimeno dojenče sinoć mrtvo. Nije više disao posle hranjenja. Verovatno se ugušio hranom, Samo je slegla ramenima. Starija deca su mali leš umotala u neke krpe i gumula ispod kreveta. Neko do personala će ga već pronaći. Za dva tri dana. Sasvim normalna pojava u ovim uslovima. A na praznik dece u Kioi, u domu su se štićenici igrali pogreba. Gradska četvrt Taiping gde se nalazi ovo sirotište, puna je đrvoreda platana, upravo dobra adresa za Harbin. Inače je provincija Hajlonggjiang ono što je za Rusiju bio Sibir. U ove nemile uslove su slani kažnjenici. U doba procvata komunizma, bilo je pokušaja da se uaprave plodne ravnice za obrađivanje

i prijatniji život. Od revolucionarnih snova ostala je neutešna stvarnost. Građevina sirotišta spolja i ne deluje nepristupačno. Iza metalnih rešetaka sedi rukovodstvo ovog doma. Njihov komentar na uslove života u domu je bio; Uslovi su bitno poboljšani. Danas deca ne moraju više da spavaju na drvenim кгеvetima. Veliki broj ove dece su devojčice. Negativna kineska politika "jedna porođica-jedno dete" je dovela do toga da Kinezi koji i inače tradicionalno više cene dečake, svoje devojčice jednostavno ostavIjaju na ulici. A što se obolele dece tiče, roditelji nemaju sredstava da plaćaju njihovo lečenje. Ono što su reporteri videli prilikom posete domu je samo lepši deliđ doma. Skrivena odeljenja objekta su određena za smrt bolesne i oštečene dece. Nisu pristupačna posetiocima. Kanadski učitelj, koji

je uspeo da prodre do tih prostorija je kazao: Kada sam kročio unutга, mislio sam da sam u predvorju pakla! U jesen 1993. godine je posetio Kinu sa svojom suprugom Melani. Od nekog prijatelja je čuo za postojanje odeljka za umiranje, Kada ga je posetio, ostao je zapanjen srednjevekovnim uslovima koji su tu vladali. Dan za danom su bebe nestajale. Tada je počeo da vodi beleške i zapisuje sve promene u domu. Tek početkom ove godine, štičenici doma su dobili brojeve sa datumom dolaska. Između ostalih podataka, Kostelo je pronašao i rubriku sa uzrokom "ođlaska" iz doma. Na žalost, odlazak je uglavnom bio smrt. a uzrok u 90% slučajeva izgladnelost i deliidracija. Od 50 beba koje su pristigle od početka ove godine, 36 je do sada umrlo. Nekoliciua entuzijasta sa zapada je pokušala da uradi projekat za фгтјауапје ove dece u inostranst-

vu. Međutim, naišli su na zid u partijskom vrhu Kine. Radije bih videla svn tu decu mrfvu, nego da ruše ugled naše zemlje u svetu reči su Zang ffiaoping, zadužene za usvajanje dece, zaposlene u Ministarstvu za civiina pitanja u Pekingu- Cma brojka od oko mihon dece koju Kunezi svake godine ostavljaju na ulici je ono što zabrinjava, jer barem polovina njih umire vrlo brzo. Kao posledica politike "Jedno dete”, veliki broj novorođene dece se pronalazi u robnim kuđama, stanicama ili ih majke jednostavno ostavljajii u porodilištu. Na severu zemlje gde vladaju jake zime, većina od njih se smrzne dok ne stigne u neki od prihvatnih centara. Projekat za zbrinjavanje ove dece u inostranstvu je zamišljen vrlo jednostavno. Od novca koji bi potencijalni roditelji uplatili, finansiralo bi se poboljšanje uslova života u domovima za nezbrinutu decu, a ostatak bi se upotrebio za dozvole i legalizaciju usvajanja. Možda najbolji komentar uz celu priču daje pismo koje je pronađeno zajedno sa devojčicom u decembru 1994. godine u jednoj rob-. noj kuđi. Po stilu i neveštom rukopisu bi se reklo da su roditelji devojčice seljaci: Dobri Ijudi! Mi ne ostavljamo naše dete zato što nismo u stanju o njemu da se staramo, već zbog politike naše zemlje. Drago defe! Mi nismo bez srca, ali te ne možemo zadržati. Mi ne možemo ovaj greh oprafi u ovom životu. AM možda u sledećem. Deca u kineskim sirotištima nemaju vremena da čekaju taj sledeči život, Njima treba pomoči hitno. Dok se nešto radikalno ne promeni u politici Kine, ona će dnevno umirati od gladi i prijavštine u društvu jednakih i ravnopravnih. Ta deca su od onih od kojih u kineskom socijalizmu ima i ravnopravnijih. (”Der SpiegeT)

Ш"Не postoje sobe za umlranje u kineskim sirotištlma. 1 svaka vest ovakve vrste nije ništa ! drugo nego gruba izmišljotina. Ponižavajuće lažiokineskim sirotištima ne mogu da proizvedu ništa drugo osim razočarenja socijalnih radnika i Ijudi koji požrtvovano rade usirotištima i daju sve od sebe za dobrobit te ■ dece." Stav ambasade Narodne republike Kine u Londonu. Шуш ШШI _(junil99s) Ш

Svet 16.10.1995.