Svet

DRAGAN JOVANOVIĆ: KRISTOFER I HOLBRUK SU SATANE!

Violeta Marčetić

U svojoj knjizi dokazujem da je Svefi Sava pred kraj života poludeo i da je Isus na Tajnoj večeri zapravo vršio abortus!

ugogodišnji novinar i kolumnista JSTCN-a. nedavno je objavio svoju prvu knjigu koja se zove "Zitije Saviuo od Bogumila monalra" što je i povod za ovaj razgovor s njim. Međutim, treba napomenuti da je Jovanović u novinarskom svetu poznat po intervjuu sa sadašnjim predsednikom Srbije koji je bio upriličen za Miloševićev 47. rođendau, zbog čega je i sadržao 47 pitanja. Nekoliko meseci po prvom objavljivanju, intervju je ponovo štampan. U vreme nacioualističke euforije Jovanović je osnovao Zelenu stranku, sa kojom je učestvovao na prvim višestranačkim izboriraa u Srbiji. Sada za taj svoj politički poduhvat kaže da je to bila čista eutropija. • Zašfo se "Zifije Savino od Bogumila monaha" pojavljuje sa desef godina zakašnjenja? O tome bi, takođe, mogao da se napiše roman. Ali, ukratko, priča glasi ovako. "Zitije Savino..." napisao sam 1985. godine. Za četrdesetak dana, a posle mojih putovanja po Svetoj Gori, Sinaju, Izraelu, posle mog jerusalimskog hadžiluka. Naravno, рге toga sam, po mom računu, pročitao oko seđamsto knjiga, koje su na neki način, bile "baza podataka" za "Zitije..." ali to moje jerusalimsko hodočašće je, izgleda, bilo presudno za to da se roman, maltene, napiše sam od sebe. Bio sain pun utisaka i jerusalimske. "mesijauske" energije i "Zitije..." se iznedrilo brzo i lako. Bio je to, zapravo, moj treći roman, prva d\’a su još uvek u fasciklama, i, odmah sam znao da je tek "Zitije..." zrelo za objavljivanje. Rukopis sam odneo u beogradski "Rad" kod Ljubomira Kljakića. On se oduševio, isplatio mi honorar i onda je "rukopis nestao, negde. u štampariji"... Poslc mije'vraćen da bih, kasnije, doznao daje "Zitije..." čitano u SANU, Patrijaršiji, a i u CK SK Srbije i svuda je anatemisano. Drugi put sam "Zitije..." probao da objavim 1989. godine u "Beletri". Dragoš Kalajić je, takođe, bio oduševljen rukopisom i hteo da ga stampa i najavi kao domaći bestseler. odmah posle "Fukoovog klatna". Imao sam i odličue receuzije Biljaue Jovanović i dr Ivana Đuiića. Ali, vlasuik "Beletre", čije ime više пе pamtim, izgleda da se uplašio Kalajićevih pohvala, pa je od Nikole Milošev ića naručio superrecenziju, prakrično. cenzuru. Nikola Milošević nije osporio literarue vrednosti "Žitija..."

ali je. upotrebivši čuvenu boljševičku floskulu, upozorio izdavača da "nije momenat da se rukopis objavljuje". I, zaista. iiije bilo vreme; pisao se Memorandum. "Vožd" je održao vido\danski govor na Gazimestanu, prekinuta je Kovačevićeva drama "Sveti Sava" u JDP... Arhitekte rata, s ove strane Drine ozbiljno su spremali u svojim kabinetima krvoproliće, etuocid, mape Velike Srbije... I tada su, naime Nikola i Slobodan Milošević bili politički blizanci iako se njima, i dau danas, čini da su politički antipodi. Recimo, Nikola Milošević, i ne samo on, već i sva "patriotskonacionalna" opozicija ne kritikuje Miloševića zbog ujegove besramne ratne, velikosrpske politike koja je utemeljena, konačno, 1990. godine, već su bcsni na njega što je tu katastrofalnu politiku izdao i što je izgubio već dobijeni rat u Bosni i Krajinama... A "Zitije Savino od Bogumila monaha" je upravo svedočilo o srednjevckovnom srpskom etnocidu nad bogumilima i, pri tome, upozoravalo da takav krvav etnocid može da se ponovi u Bosni. E, to Nikoli Miloševiću, papi srpske književne kritike, nije odgovaralo • zajo je stavio šapu na objavljivanje mog bogumilskog žitija. Ali, пе Ijutim se na Nikolu Miloševića. Mogu, čak. i da ga razumem; on je. jeduostavno, žrtva političke filozofije Dostojevskog kojim se celog života bavi. A svedoci sino dokle je, i Ruse i Srbe, dovelo politikautstvo dostojevštinc i u proslom i u ovom veku. Ne treba biti tolstojevac da bi se videlo svo bezumlje te političke Filozofije ”iz mrtvog doma". Pred sam ral pokušao sam da objavim "Žitije Savino..." iu. sarajevskoj "Svetlosti" ali bilo je većka_sno. I, tako se ’Žitije..." uinesto molebana pojavljuje, tek danas, kao opeio. Opclo za ovaj gradanski rat. • Ivan Đurić, vizantolog, koji živi i racli u Parizu, 11 recenziji "Žitija Savino...", Vas iiporettuje sa Hulgakovim i Umbertom Kkoin. Sta na to kažctc? Pa, ,ta da kažem? Slažem se sa mišljenjem inog reccn/enla! Da Je neke sreće "Žitije Savino..." bi se i pojavilo, gotovo, islovremeno sa "bncnom ruže" Uinberta i ka. I da je nekc srcće. da sam ja Italijan, a Eko Srbiu °uda lii njcga uporedivali sa umoin. Ja to, evo. jnvno

kažem, apsolutno svestan težine reči koje izgovarrmi. I mišlim da nisam veči narcis od onih pisaca koji, potajno, sebe smatraju večim od Eka samo to ne smeju glasno da kažu ni u kafani, a kamoli u razgovoru za novine. I dosta je više te lažne balkanske skromnđsti. Ako vrediš ovde, vrediš i u svetu. Evo. moj prijatelj Zafir Hadžimanov. Otišao čovek kod siua u SAD da mu sredi stipendiju i. onako. uzgred, zapalio Njujork svojim "Violinistom na krovu". Sećam se Bobe Zivojinovića kako se ponašao na Vimbldonu; kao da mu je dedovina. I tako treba. Kusturica je, možda najbolje pokazao kako treba napasti Evropu i svet, kako se tamo treba samo prošetati. Elem, slažem se sa mojim recenzentom koji me upoređuje sa Bulgakovim i Umbertom Ekom. Jer, apsolutno znam šta sam napisao i neće me pokolebati ui bataljon književnih kritičara. • U prvoj rečeiiici romana kažefe da niste pisac i da liferatura nije Vaš posao niti ambicija... Da. to je prva rečenica romana, tačnije poglavlja "Umesto predgovora" u коше pričam kako sam "Zitije Saviuo..." našao u divljanskom nnmastiru na Suvoj planini. To poglavlje ispričano je übedlji\ im žumalističkim jezikom tako da su se, čak. i neki akademici SANU n пекој nedavnoj naučnoj raspravi pozivali na "Žilije..." kao na istorijski izvor. Jer, pišući "Žilije..." simulirao sam Teodosijevu hagiografsku srednjevekovuu južnosrbijansku rečenicu. Pa i Ivan Đurić me. pola u šali, pola ozbiljno pilao: "Ej, da nisi li, zaista, našao ovo žitije tamo, uegde,.u toj tvojoj suvoplaninskoj vukojebini?" To što tvrdim u poglavlju "Umesto predgovora" da ovo bogumilsko žitije o Savi, "zaista postoji", u stvari je jedan "već viđeu" postmodernistički trik ali, kao što vidite još uvek prolazi. Kontrast jednog ovovekovnog žurnalističkbg je/.ika i jeditog hagiografskog, srednjevekovnog jezika je, možda, i najvise slvorio iluziju "uađenog rukopisa", ilu/iju lažne faktografijc. Tu su onda i lažni oglasi iz londonskog "Tajnisa" i dclhijskog "Hindustau tajmsa", pa banderola ua nasiovnoj slrani na kojoj piše "reprinl", pa prelom knjige po uzusima šlamparije "Sv. Car Konstantin” iz Niša iz 1939. aodine i itd.

• Лко bi se radnja romana prebacila u sadašnje vreme, da li bismo mogli da Svetog Savu uporedimo, recimo, sa predsednikom Srbije? Moja omiljena, čak opsesivna ideja jeste cikličuo vrađanje istorije, ratova, zla etnocida, tako da se 1991. godina može upoređivati sa 1914. godinom, i nekim drugim istorijskim godinama, pa i sa vremenom nemanjičkog progona bogumila. Ali, dok sam pisao "Zitije Savino...” nisam silovao ni činjenice, ni asocijacije ne bi Б nemanjičko i miloševičevsko vreme sličili kao jaje jajetu. To i ne treba raditi јег ciklična priroda balkanske istorije ■ 10, itekako, odraduje za nas. Još manje sam mislio na aktuelnog "župana" vajajukS Sav r in lik. Moj Sava je jedna višeslojua, duboko moralna ličnost koja stoički podnosi tragiku svog položaja državnika-duliovnika. Po svojoj monaškoj askezi i gnostičkotemplarskoj duhovnosti Sava je bliži bogumilskoj slatkoj jeresi negoli slatkom pravoslavlju od koga rebra pucaju, a glave lete kao tikve. Aii, po svojoj državotvomoj, arhiepiskopskoj misiji Sava mora da progoni i žrtvuje baš one koji su mu i duhu i srcu bliži. Savina muka je utoliko veča što je, među cruoriscima i na Nemanjinom dvoru i u Svetoj Gori. duhovno usamljen, a među svetogorskim i raškim jereticima svih boja omražen. Sava za života ima samo jednog prijatelja - Bogumila monaha. Pa i to tragično i uzbudljivo prijateljstvo često visi o koncu... Elem, ue vidim predsednika Srbije kao reinkarnirauog Savu Nemaujiđa niti se Sava nazire među ostalim aktuelnim i potencijaluim preteudeutima na srpski presto. Ne vidim đa če se, uskoro, u Srbiji pojaviti poliličar, državuik velikog gesta, velikog poteza koji če uam vratiti kakvo-takvo, nacionaluo, građansko samopouzdanje i poclici ugled u Evropi, ali i u Aziji, Africi, liidiji. Kini... jer to je. veči dco plauete a па koji, uporno, zaboravljamo da postoji. Лко sađašujeg župaua Srbije treba uporedivati sa nekiiu srednjevekovnim blizaucem oudaje to, pre sličuost sa Nemaujom nego sa Savoin. Nemaiija je taj

Svet 11.12.1995.

19