Svet

Tova: 22. 1.1996.

ednu od retkih talih · legendi Jugosloven- skog boksa Svetomira Belića Belku danas nije teško pronaći. Dovoljtio Je otići na 1stočnu stranu nekadašnjeg Stadiona JNA gde svakog dana u dva navrata-Belić drži treninge mladim bokserima "Partizana". cenjen i poštovan od strane svojih učenika dokazuje i ·podatak da ga je jedam od · njih, dva sata nakon što smo počeli ovaj razgovor u Belićevom stanu u Ulici Vojvode Stepe, pozvao ı upoZorio da su se po prostorijama kluba "motala neka dva sumnjiva tipa, raspitujući se da hi je Belka završio trening".

Bivši šestostruki šampion Jugoslavije ı vicešampion

Evrope se slatko smejao, ı uz omiljenu uzrečicu "ljubi sa Belka" sumnjivce prepoznao u novinaru ı Oli DOC TU „VOIa

Poznat kao čovek bez dlake na jeziku, Svetomir Belić nas je na kraju zamolho da neka imena, ipak, he pominjemo. Možda će se sami prepoznati Jer svaka sličnost, bar u ovom slučaju, može biti ı namerna ı slučajna.

Ovaj rođeni Smederevac počeo Je svoj put od trnja do zvezda u Pančevu, jer su ga izbacili ız škole. "Voleo sam da se bijem. Primetio me je bokserski pedagog Jaza Jakovljević i rekao mom ocu da ću biti dobar bokser. Tada su bile fer-tu-

če. Nije bilo lanaca i pištolja, nije se skakalo iza leđa, za vrat, nije bilo mržnje. Nogama recimo niko mije udarao, samo pesnicama. Posle bi se izljubili, pozdravili, ili opet zakazali frku, za sufra, ako neko od nas nije bio spreman.”

U Pančevu Je pomagao Brunu Hrastinskom ı boksovao na lažnu knjižicu, koja se vodila na ime drugog momka. U međuvremenu, kada se pročuo, iz Beograda Je stigla velika crna limuzina. Partizanovci su ga kidnapovali ı prebacili u Beograd: "U Beogradu sam zatekao staru generaciju mangupa. “Fu je, recimo, bio Đole Bandara. Tukli smo se on i ja zbog neke devojčice. To Je bila Sunčica, sestra Bate Kamenog, našeg poznatog kaskadera. Ali, Ja sa devojkama nisam Dio tako upo„ran kao sa boksom."

preos- =

Koliko je.

Tako mu je "Partizan" obezbedio stan ı hranu, niji bilo para za džeparac, pa Beliću pronalaze posao u limarskom preduzeću dućnost”. Pred meč sa Sugerom Stankovićem, dok je stavljao lim na zgradi Instituta za plastičnu HMirurgiju, malo se više zamislio o predstojećoj borbi, ı desilo mu se OHno ŠtO mnogi! Misu preživeli — pao Je sa četvrtog sprata. Polomio Je obe ruke ı obe noge, dobio teške povrede glave, ali volja ı ljubav prema boksu su ga naterali da se oporavi za samo tri meseca ı nastavi treninge.

Desilo se neočekivano. Jer Belićeva šampionska karijera "nepobedivog", kako su ga nazivali, počinje tek tada.

"U karijeri nikad nisam izgubio nokautom. Brojale su mi sudije par puta, ali sam uvck ustajao. Retko koji bokser može time da se pohvali." Udarce koje je zadobio tokom 385 mečeva, koliko ıh je ukupno imao, ne može mi da izbroji: "Pa vidi, ljubi ga Belka. Ako u svakoj rundi dobiješ tridesctak udaraca,to je oko stofinu za meč. Pa računaj onda." BD,

Kao posledicu tih udaraca, vukao Je jedno vreme nesanicu, a onda se razočarao, kako kaže, u boks ı neko vreme odao alkoholu, pa se tri puta prevrnuo ı dva puta sudario vozeći kola, ali nikog drugog nije povredio. "Posledice od udaraca se različito manifestuju. Kod nekog ma vid, kod drugog na nesanicu, kod trećeg na statiku i dinamiku, na rast, na hod. Boks je opasan sport, ali nije najopasniji. Svaki udarac u glavu fi uništi 40.000 moždanih ćelija. One se me regenerišu. A evo reći ću ti, o nečemu

Što se ne pominje u štampi.

Od rata naovamo u „Jugoslaviji Je na ringu poginulo oko 26 boksera. To se zataškava Jer nije lepo čuti da je neko poginuo u ringu i onda poslati sina da trenira boks. Ali ne treba ni zabraniti boks, kao, što sad neki hoće. Treba Jedino zabranifi nehumanim ljudima da vode boks."

Arkada je Beliću pukla samo jedanput. Boksovao je 1975. u Banjaluci sa nekim Makedoncemi. Istog dana to se desilo ı njegovom prıjatelju Ziki Snicli. "Arkada puca slučajno, u žaru borbe. I

jea iza le.

nokauti se dešavaju slučajno, jer nijedan šampion, pravi šampion, ne ide da nokautira protivnika. 80 posto nokauta su slučajnosti. Dešavaju se slučajno i to kod nespremnih boraca. Ako ideš da nekog nokautiraš, možeš vrlo lako ti završiti na podu. Pravi borac, te namešta, namešta, pa ti onda samo podmetne pesnicu i fi se sam nokautiraš. Boks nije plemenita veština, ali ima plemenitih boksera, koji neće nisko da udare, neće da te nokautiraju. Ja nikad nisam izašao ma ring da bih nekog nokautirao."

O boksu, iako mu je posVetiO CCO Život govori kritički. To se primećuje 1Z svake rečenice. Kaže da momak koji želi da se bavi boksom mora imati nekoliko predispozicija: "Prvo volju, to je prevashodno. Drugo da jc Jak. Treće da ima kondiciJu. Cetvrto da je borac i peto – da je hrabar. Jer, boks je postao od gladijatorstva i zato ga ja ne bih nazvao sportom. On je surov, najSuroviji, ali su ga vremcnom malo humanizovali."

Svoje borbe pamti kroz smeh. Prvu šampionsku titu-

re — -——

nekad be jer-tučei Nije b bilo i. udaranja not amo

lu uzeo Je '68. u velter-kategoriji. Sedam puta je boksovao u finalu za Jugoslovensku titulu ı samo Jednom izgubio. Pamti, čak da Je 1971. godine imao 42 borbe, a u najboljim danima, godišnji prosek mečeva bio mu Je oko 25. Na Evropskom prvenstvu u Madridu 1971. godine, u prvom susretu boksovao je sa domaćinom, španskim asom Fajardom. Poigravao se kako sam kaže, ali "Je „dobio tesno 2:9: Temperamentni Spanci su negodovali, misleći da je njihov bokser oštećen, bacajući pet minuta konzerve ı ostali priručni materijal na ring. Posle toga dobija Bugarina Denčeva ı Poljaka Rudkovskog ı u finalu nailazi na Rusa Valerija Tregubova. Tu se desilo ono što je Belića pratilo kroz celu karijeru. Bio je sjajan tehničar, ali je imao slabu kondiciju, pa se u uzastopnim mečeYima nije "snalazio". Zapravo, bio je otporan na udarce, ali se umarao kada je imao mečeve iz dana u dan. Zato Je, kaže. uvek voleo da se sa najvećim suparnikom sretne u

prvom kolu. Izgubio je u finalu od Tregubova i tako postao vicešampion Evrope.

Prijem kod Josipa Broza

Tita, posle Olmpijade u Berlinu 1972, pamti kao srdačan, iako komunista nikada nije bio. "Popričao je Tito sa svakim od nas, pozdravio se. Pričao je kako on mnogo voli borilačke sportove. Rekao nam je da je i on bio rvač. Onda je nastavio priču, uz sokove i kikiriki od onih sedim ofanziva, a ja sam razmišljao kako bi odlično bilo da je u partizanima bilo malo više boksera."

Beliću je ipak mnogo VIše značio prijem kod Fidela Kastra posle nezvaničnog prvenstva sveta 1976. na Kubi, jer ih je kubanski vođa odveo u svoju hacijendu: "On je vozio sam svoj džip i mi smo iza njega išli autobusom prateći ga do hacijende." Iz tih vremena u lepoj uspomeni mu je ostalo prijateljstvo sa Mate Parlovim. Za Belića, Parlov je najveći sportista Jugoslavije svih vremena: "Sreo sam se skoro sa Ivanom Kramarši-

O Va 78 sir.