Svet

Svet 22.1.1996.

| a razliku od većine Crnogoraca, Cedo Mandić je od same mladosti umesto Beogradu stremio ka Parizu, ka Francuskoj. Takva genetska greška groteskno se preokrenula naopako, tako da se msje Mandić od Božića nalazi, ne svojom voljom, upravo u Beogradu. Putešestvije crnogorskog Francuza Je

počelo još u Domu za ratnu siročad u Bijeloj. Na opšte nerazumevanje okoline, Čedo Mandić nije pokazivao interesovanje za Beograd, Staljina i Rusiju, već je svoju kotorsku mladost posvetio maštanjima o putovanjima po "bijelom svijetu", kako je nazivao Francusku.

___Nakon izučavanja zanata došlo je · vreme da krene svojim putem. Naravno, to je bilo najlakše da se izvede zaposlenjem na nekom brodu. Svoje kratko mornarsko službovanje iskoristio je da stekne svetske mangupske manire, neophodne za uspeh u surovoj borbi za opstanak. Ploveći tamo-amo. obišao je dobar deo sveta, ali srce mu se ispunilo tek kad je stigao u ari

Kao mnogi drugi Jugovići koji nisu morali da idu preko okeana da bi ostvanli američki san, Cedo Mandić je Drzo pronašao prave šeme za Životarenje u

"gradu svetlosti". Pošto se od splavarenja po Seni nije moglo živeti, Mandić je morao da radi sve moguće pos:ove kako bi se prehranio ı izdržao prvo vreme prilasođavanja na ono što ga je dočekalo.

Posao nije odbijao. Prao Je sude, pretaovarao džakove. radio težačke poslove ı sve ostalo što mu Je obezbeđivalo pare neophodine za hranu. Prilika mije bilo uHO9O., a Osim Zatvorskih sva vrata su mu bila zabravljena. Zatvorska su se prvi putotvorila još 1974.

"Nije bilo razloga da me hapse. Ništa nisam skrivio, pa mi nisu mogli prikrpiti

mikakyvu kaznu. Francuskom sudu to,

ipak, nije smetalo da me drži preko mesec dana u pritvoru. Jako sam uporno tražio da mi daju bilo kakyu potvrdu o

. postupku koji protiv mene vode i o

povodu za optužbu, ništa nisam dobio. To je bilo prvo moje hapšenje bez razloga. Kasnije se to ponovilo, ali su posledice bile Još teže i ozbiljnije."

Kad je pušten iz zatvora, Mandić još mije ni ulicu prešao kad su mu prišla dvojica oficira Legije stranaca. Obratili su mu se rečima: Gde ćeš, bre, Cedo. Oni su ga vrbovali za svoju Jedinicu, ali bezuspešno. Dokazujući svoju 2 ekskluzivnost među Crnogorcima, Cedo nije ni oružje voleo. Pozive da mesto glavi nađe u Legiji — što je malo koji Jugosloven odbijao — uporno Je sklanjao u stranu. Cak ni kad su ga priveli u Marseju, kod miajora Bronsana – nije popustio. Zivot kakav Je on sebi zacrtao nije imao veze sa uniformom, pucnjavom, borbom...

Prave temelje za idilično ostvarenje svojih mladalačkih dana postavio je onog trena kad mu je uspelo da počne sa POO i svog drugog zanata otografisanja, izučenog, u "Jednoj poznatoj reporterskoj školi u Venecij" (?).

Odskočnu dasku mao je u njujorškom listu "Blek Start". Statusni uspon u Parizu mu je bio obezbeđen onog trenutka kad je shvatio da "Francuskinje traže prave muškarce, a za takve stvari nema boljil od nas, Jugoslovena”. Rukovodeći se tom formulom, Mandić je preko jedne poznate ı atraktivne novinarke "Zila" krupnim- | koracima krenuo u visoko društvo. Dok je sa vodećim novinarima obilazio svet — od Džibutija do Norveške — osećao Je sve veću glad za pravdom i istinom, koju nije često sretao u krugovima političkog i medijskog vrha Francuske.

Početkom devedesetih krenule su i prve ozbiljnije nevolje.

ek što se oženio sa novinarkom Elen, u Monpeljeu se smirio i postao porodični čovek. Dobio Je sina Pabla. Uz poslovne uspehe, sve Je obećavalo da tek dolazi lepše vreme. Sa

Otprilike tu ı počinje Cedin deo priče koji — sudeći po njepovom sadašnjem izgledu ı položaju – ima mnogo više

· verodostojnosti. Naime, počinju nevolje sa

vlastima. krenulo je sa hapšenjima,

lek

|zlatoi.

Don braka i drugim problemima, koji su kulminirali progonom iz Francuske.

PDA Poe naših lopova u Francuskoj uspevao sam da nabavim mnoge tajne i dobro čuvane dokumente. Pošto sam znao najbolje jugoslovenske obijače, nije mi bilo teško da sklapam poslove sa njima. Odveo bih ih u stanove

tijih ljudi iz vrha lokalnih vlasti. ok bi oni uzimali zlato i pare, ja bih fotografisao dokumenta i sve druge dokaze njihove umešanosti u razne pljačke i korupcije. Tako sam došao do stravičnih dokaza za kriminal koji kontrolišu sadašnje vlasti u Monpeljeu i Perpinjonu. Otkrio sam malverzacije DOO IR odeljenja Crvenog krsta i ojske spasa. Radi se o ogromnim sumama koje prikupljaju vodeći ljudi tih organizacija na ime humauitarne moći. Međutim, umesto u ruke onih ojima je ta pomoć namenjena i neophodna, pare su završavale u džepovima lokalnih moćnika. Naišao sam ina brojne dokaze o zloupotrebi staraca i dece, o prostituciji maloletnika. Napravio sam seriju izložbi iz kojih su se mogli videti dokazi Oil tvrdnji."

Pošto su ti Čedini "dokazi", posle njegovog, progona, ostali u Francuskoj, nemopuće je proceniti stepen istinitosti tih reči. Međutim, on, nadalje, vodeći se tom logikom, upravo u verodostojnosti tih · dokaza traži uzroke nevolja koje su pa snašle. -

"Pošto su lokalne vlasti u Monpcljeu i same bile umešane u sve malverzacije" – prema Cedinim rečima — "od njih nije bilo nikakve pomoći. Nije bilo pomoći mi od njegovog 'on-tona' sada već Jokojnoš predsednika Fransoa Mitcrana,

oga je na jednom prijemu u Sedanu msje Mandić upozorio na syc što se

"JUGOLSOVENSKI KRIMINALCI U FRANUSKOJ SU MI DOSTAVLJALI POVERLJIVE SPISE":

Cedo· Mandić

|___da vidim sina i ženu i vr.

mešetari ispod žita. Fransoa mu je napisao pohvalu na neko ceduljče, ali nikakve konkretne podrške nije bilo".

Tihi rat nije dugo trajao. 1993. godine francuske vlasti krenule su u žestok obračun. Svako Mandićevo odsustvovanje iz stana završavalo se pretresima ı pustošenjem svega što se moglo odneti. Spijuni su agitovali kod njegove žene tražeći da ga napusti. lako su imali dete, Elen nije izdržala. Sa detetom je napustila Cedu, koji to bekstvo smatra kidnapovanjem koje je izvršila francuska desničarska vlast.

"Više ne želim ni da živim u Francuskoj" — žali se Cedo Mandić. "Nove vlasti koje vrše represalije nad strancima ne prezaju ni od takvih stvari kao što je uništenje porodica. Po njihovim zakonima, odavno sam mogao da dobijem njihovo državljanstvo. Mogao sam, ali nisam hteo. Ja sam Jugosloven i imam pasoš Jugoslavije. Međufim, ne mogu mi zbog toga uzeti sina. Sve što imam, to je Pablo, a oni su me odvojili od njega."

Pre nego što su Cedu deportovali malim "predsedničkim" džambo-džetom u Beograd, Francuzi su ga nekoliko puta hapsili. Francuska ambasada u Beogradu je obavestila našu javnost da je Čedu Mandića hapsila 1988. zbog preprodaje droge a 1993. zbog otpora prilikom proterivanja.

Cedo, naravno, drugačiju priču priča.

Hapšen jeste, ali ne zbog. preprodaje droge već zbop toga što je Jednog, razbojnika ubo nožem u stomak, braneći svoju trudnu suprugu. Zbog tog čina mje ni kažnjavan, pošto Je”dclo izvršeno u samoodbrami. Drugi put Je hapšen kako bi mu zapretili da prestane da iznosi u

e

javnost istinu o korupciji ı kriminalu vlasti u Monpeljeu.

Pošto nikada nije ni tražio politički azil u Francuskoj, Cedo Mandić negira sve navode ambasade u Beogradu ı poziva na javno sučeljavanje bilo kojeg predstavnika francuskih vlasti. Traži, isto tako, da mu se omogući kontakt sa bivšom suprugom ı sinom, kao i vraćanje "zlata", 7.000 franaka i drugih vrednosti.

"Samo neka mi dozvole da se vidim sa sinom, on mi je sve što imam. Neka mi sude, u Beogradu, Parizu ili Perpinjonu, svejedno mi je. Nikada nisam DO OGRYaO drogu — koristio jesam,

uvao sam hašiš, niti sam činio bilo šta što nije u skladu sa francuskim zakonima. Ako misle da sam kriv, neka pokrenu sudski proces, pa ćemo da vidimo."

Da su Francuzi hteli izaći u susret Mandiću, uradili bi to u Parizu, a ne bi ga deportovali džambo-džetom. Ovako, on se nalazi ni na nebu, ni na zemlji. U Beogradu, kao i u celoj Jugoslaviji nema nikoga, ı ništa.

"Ne pitaj me gde spavam i od čega živim. Prodao sam nešto zlata i odeće što se našlo kod mene, ali već nekoliko dana nemam ni za hranu. Ne znam šta da radim. Išao sam u beogradski SUP. Kažu da je za mene nadležna Crna Gora. U Crnoj Gori kažu da ih ne interesujem, neka se za mene brine onaj ko me primio – znači, Beograd. U Francusku me ne puštaju. Ne znam šta da radim, a ovako neću moći dugo".

OGG Mandić nije prvi koji strada u međudržavnoj Zbrci Foju nije lako ni definisati a kamoli otkloniti. Bez obzira na količinu istinitosti u njegOVO] ispovesti, pomoć mu je neophodna. Miteran mu Je bar ceduljče napisao.