Svet
~
“ae
24.6.1996. Svet
OUT ILI CJ MILAN BRANKOVIĆ IJ" 17 GODINA
i TRAGA ZA ab krdo BRATA SLOBODANA
edini način da nešto uči-
Ga RoDjeORoo traganja za imenima dežurnih službenika bečejskog SUP-a, koji su na smrt isprebijali mog najmlađeg brata Slobodana Brankovića, u noći 18. aprila 1979. vidim u obraćanju sedmoj sili', jer su
se svi moji dosadašnji po-" ~ kušaji odbijali od zida za-
vere ćutanja ljudi, posredno ili neposredno umešanih u ovaj slučaj. Smatram da imam zakonsko, moralno i ljudsko pravo da konačno,
"posle svih ovih godina saz-
nam -— KO je ubio mog brata i zašto", kaže Zrenjamnac Milan Branković, Koji se obratio našoj Redakciji sa željom da obJavimo njegovu priču.
Zrtva nerešenog zvanično "ad aktiranog” zločina tridesetpetogodišnji Slobodan Branković živeo je u staroj porodičnoj kući u Bečeju, sa majkom. suprugom 1 sinom. U istom dvorištu stariji brat Sava Je sagradio novu kuću za svoju porodicu. Nekoliko dana pre incidenta sa travičmim posledicama Sava je uhapšen ı pritvoren, zbog sumnje da se bavio malverzacijama u PIK "BečejJ"-u. gde je bio zaposlen. Porodica Je za kratko vreme uspela da tu neprijatnu činjenicu prikrije pred, Slobodanom. za koga se znalo da je beskrajno odan bratu; međutim. pritisnuta upornim Slobodanovim insistiranjem prva je popustila majka rekavši mu istinu. Iste večeri Slobodan Je izašao sa društvom u kafanu, napio se ı negde oko ponoći sa ostalima krenuo kući. Prema rezultatima službene istrage, od momenta kada se razišao sa prijateljima, Slobodanu se gubi svaki trag do trenutka kada ga je, probuđena prigušenim kKomešanjem, ispred kuće pronašla majka isprebijanog, okrvavljenog ı u besvesnom stanju. Odmah Je prebačen u bolnicu u Senti da bi, ne dolazeći svesti, izdahnuo sledećeg dana.
i •
"Svi smo bili u šoku. Kada smo u senćanskoj bolnici preuzimali Slobodanovo felo, patolog dr Abonji se interesovao da li je pronađen Plikovac koji je unakazio tog mladog čoveka i polomio mu sve kosti”, preporučivši nam da ne otvaramo sanduk. Moji sinovi ı Ja smo ipak podigli poklopac i umesto lica, videli smo izobličenu masu, prepunu modrica, oteklina i hematoma. Tri dana posle sahrane, kojoj Sava nije prisustvovao, Jer mu nadležni nisu dopustili da na nekoliko časova napusti istražni zatvor,sestra Smiljka mi je Javila da bečeJski
SUP još nije OKCOBa) istr Uputio sam se kod načelnika Emila Džigorskog, mog prijatelja iz detinjstva i ratnog druga, da proverim zašto sc još ništa ne preduzima. Džidža me je umirio rekavši mi da su upravo dobili obaveštenje od bolnice da je u pitanju nasilna smrt i da će sve učiniti da se pronađe krivac, zamolivši me, onako uzgred, da ne vodim neku svoJu privatnu istragu i da sve prepustim njima. Zbunila me Je ta njegova molba, jer u tom trenutku nisam razmišljao o vođenju paralelne istrage, verovao sam Džigorskom, očekujući da će zaista učiniti sve što je moguće, pa čak i nemoguće, ako bude potrebno, da se slučaj reši. Sad znam da sam se grdno prevario. Nisam pridavao važnost a, iskreno rečeno, ni verovao pričama Slobodanovih drugova, koJi su mi od početka nagoveštavali da su jedini krivci za smrt moga brata upravo – službenici SUP-a! U startu se, verovali ili ne, zvanična istraga, poverena vrbaškom inspektoru Bulajiću, okomila na moju familiju, blokirali su kuću, niko nije mogao ni da uđe ni da izađe iz nje. Navodno, sumnjali su da je Slobodana ubila majka, sitna starica od preko 70 godina, koju su inspektor Bulajić i njegovi pomoćnici naterali da se svuče i nagu je pregledali, tražeći dokazne modrice po njenom telu. Zamislite, takvom poniženju izložifti staricu ucveljenu tugom za sinom-miljenikom?! Reynosno” su odradili svoj deo posla u našoj staroj porodičnoj kući od naboja, fotografišući svako, pa i najmanje oštećenje zidova u
Nakom šte su tj me sm? prebili, milicieoneri su izmar'cveiFemo telo mes bree iz 'muarice" bacili _U meiše civorište i ofišii!
potrazi za posledicama i dokazima 'porodičnog obračuna'. Videyši da od zvanične istrage neće biti ništa, jer se nepotrebno rasplinula na bezvezno ispitivanje pedesetak nasumice odab-
ranih 'potencijalno osumnjičenih” i da ne daje nikakve
rezultate, uzeo sam sve u svoje ruke i godinama miukotrpno skupljao podatke da bih mogao da rekonstruišem tu poslednju noć u Ži-
votu moga brata. Iako sam bio emofivno „nesređen, prisiljavao sam sebe da razmišljam logično, jer za svako ubistvo mora postojati motiv. Znam da Je Slobodan voleo žene, pa sam prvo pomislio da mu se možda osvetio neki prevareni muž. Moje privatno istraživanje u tom pravcu (nekad sam bio rukovodilac u miliciji) nije dalo rezultate. Novac kao drugi mogući razlog za izvršenje zločina, takođe sam odbacio, Jer nit? Je kome dugovao, niti je od koga potraživao. Usredsredio sam se na ta četiri nepokrivena? sata – od ponoći do 4 sata ujutro — i na nove detalje kojc sam u međuvremenu Saznao, tako da su se kockice mozaika uklopile u jedinu moguću verziju događaja. Naime, Slobodan je bio veoma privržen Savi i Jako ga Je pogodilo saznanje da mu Je brat pritvoren. Te moći
17 GODINA TRAGA ZA ISTINOM: Milan Branković
se napio i posle rastarika sa društvom, onako alkoholisan i okuražen, uputio se u Stanicu milicije da se raspita za brata, a možda je zahtevao i da ga vidi. Znam ja Slobodana kad malo više "potegne? umeo Je da bude drzak i arogantan i verovatno se fako ponašao u SUP-u, ali to ipak nije razlog da čoveka ubiju batinama. Kada su milicioneri nakor svog sadističkog pira videli da su preterali, ubacili su Slobodanovo izmrcvYareno telo u 'maricu i sa ugašenim farovima, da ne privlače pažnju, odvezli ga do kuće, ubacili u dvorište i – nestali. Iako je bilo 'gluvo doba”, primećeni su od strane slučajnog, zakasnelog prolaznika. Kada ga je majka neki minut kasnijc pronašla, pozvala je Hitnu pomoć i dežurma lekarka je, ne mogavši da mu pomogne, dala nalog da sc Slobodan prebaci u Novi Sad; međutim, milicijska
patrola, koju niko nije pozYao, ubrzo se našla na licu mesta i poništivši doktorkin nalog, preusmerila kola Hitne pomoći u senćansku bolnicu. Zašto? To je prva nelogičnost koja mi je skrenula pažnju da bi druga usledila petnaestak dana pDosle sahrane kada je ekshumirano Slobodanovo telo, radi dodatne patološke analize koju je izvršio dr Tasić iz Novog Sada. Nismo saznali na čiji zahtev je obavijena ekshumacija, jer porodicu niko nije obavestio. Zeleo sam da pokrenem slučaj, da se konačno oftkriju Krivci; međutim, nedostajao mi je osnovni dokument — patološki nalaz o uzroku smrfi. Obraćao sam se pismeno bolnici u Senti, ali su me dopisom obavestili da patološki nalaz mogu dobiti samo putem Suda ili preko pravnog zastupnika. Ovlastio sam zrenjaninskog advokata Stevicu Stanića, koji je službeno tražio da mu se izda fotokopija uzroka smrti Slobodana Brankovića, pa su i to nekako izvrdali. Lično sam otišao u Sentfu i zamolio doktora Abonjija da mi dozvoli da pogledam i foto-
kopiram dokument, na šta
je on, uplašen, telefonirao inspektoru Bulajiću i posle tog razgovora rekao mi je da ne sme da mi preda obdukcioni nalaz. Sve je učinjeno da se slušaj zataška, jer Je i Emilu Džigorskom, i Bulajiću,a i Ivici Vračariću. tadašnjem pokrajinskom ministru unutrašnjih poslova, koji je bio upoznat sa svim detaljima ubistva moga brata, bilo jedino vaŽao da se ne kompromitujc Služba i da se sačuvaju fotelje. U tom kontekstu je-
TORTURE: Slobodan Branković, ubijen 1979...
dan ı ljudski život ništa nije značio.'
MAJKA UMRLA ODMAH POSLE UBISTVA SINA
Od trenutka kada je saznao sve detalje zločina koji su počinili službenici bečejskog SUP-a, Milan Branković je izbegavao da se pojavljuje u rodnom gradu, Jer se opravdano plašio odmazde. BoJjao se da ga ne pojede mrak”.
"Nikad nisam uspeo da saznam imena rukovodioca noćne smene i službenika milicije koji su dežurali u noći 18. aprila 1979. U svakoj Stanici milicije postoji
„dnevni protokol u koji se
beleže svi pozivi i događaji vezani za službu. Siguran sam i kada bih se dokopao protokola iz te noći, da ne bih našao nikakvog traga o zlostavljanju mog brata, ali bih bar saznao imena onih koji su upropastili ne jedan, nego dva Života. Jer Slobodanova žena se kasnije preudala za nekog: Mađara, koji je zahtevao da usvoji Slobodanovog sina, da ga pokatoliči, tako da je dečak — sada odrastao momak – definitivno izgubljen za našu porodicu. Majka Je, ubrzo posle ubistva najmlađeg sina umrla, ne prežalivši ga. Neću se smiriti dok se ne rasvetli i poslednji detalj ove mračne storije, jer i danju i noću samo o tome razmišljam. Mluči me savest, osećam da sam morao nešto da učinim još pre 17 godina, a nisam, jer
skom i njegovim umirujućim obećanjima. Ko zna, možda će se, kada ovo pročitaju, još nekima probu-
diti savest. Ja čekam.”
sam verovao Emilu Džigor- ·