Svet

selu Velika Kopašnica, udaljenorm od LeBasis MN SKOVCa desetak kilometara, u kome učenici leskovačkih osnovnih škola borave u "Skoh u prirodi” ı u čijoj Je neposrednoj blizini kamp za ızbeglice, seljani su zanemeli pred nezapamćenom nesrećom 30. juna, u nedelju. Culi su tosa dana eksploziju, a potom saznali da Je u toj eksploziji "nestao" petnaestopodišnji Ivica Janković. sin jedinac Snežane ı Jovana Jankovića. i IO RONJ ZA PECANJE Petnaestogodišnji Ivica Janković ove Je godine Završio osmogodišnju školu ı u Grdelici upmsao drvopreradivački smer. Njegov nerazdvojni drug Vladica ĐordeviĆ kaže: "Od prvog razreda osnovnc škole sedeli smo u istoj klupi ı planirali smo

PaBaaNa age Ran yeyRANĆA

aaa ugao oRaayan

da na jesen prebacimo dokumenta u Srednju uzgostiteljsku školu u Leskovcu. Ivica i ja smo želeli da budemo konobari. Ivica je voleo vožnju biciklom, košarku a voleo je i jednu Maju iz šestog razreda. Nije voleo pecanje, ali tog dana niko nije mogao da ga ubedi da ne ide na pecanje." "Otišli smo zajedno, a komšija Jovan, kome sam prethodnog dana stavljao krov na kući, trebalo je da nam se pridruži", kroz suze priča Ivicin otac, tridesetšestogodišnji Jovica Janković, građevinski radnik ı nastavlja: "Poneli smo tri štapa od Kojih je jedan, grafitni, pripadao komšiji Jovanu. · Veče pre nesreće Ivica je insistirao da idemo na pecanje. I komšija Jovan se nećkao, imao je posla na njivi, ali pošto je Ivica bio uporan, rekao je da će doći i dao nam je njegov grafitni štap. Otišli smo posle ručka, negde oko 15 sati. Dan lep, topao, ispod dryenog mosta Južna Morava dubo-

22.7.1996. Svet

TRAGEDIJA KAKVU LESKOVAČKI KRAJ NE PAMTI: Ivica Janković sa drugom

Milošem Stankovićem u hotelu "Grozd" na drugarskoj večeri (levo), nesrećni

ka. Dok sam ja vezivao mamac, Ivica je uzeo grafitni

štap i počeo da peca. Onda

je prešao na železnički most, stao je na stajalište i odatle pecao. 'Sine, ostavi taj štap, uzmi ovaj drugi, da ga ne oštetimo, pa će čika Jovan da se ljuti, uzviknuo sam mu. "Hoću tata”, odgovorio je, ali štap je zapeo, udica se zakačila za nešto, a on vuče li vuče. I kad je uspeo da izvuče udicu, začula se eksplozija. Po-

gledam prema sinu, vidim .

siluetu mog detata u plamenu, tačnije, svetflosnom bljesku kako pada u reku. Bio sam udaljen od njega dvadesetak metara. mu je bila nakostrešcena. Taj prizor mi je i sada ncprestano pred očima. Skočio sam u reku koja je na tom mesfu duboka tri-četiri mefra. Tražim sina, nema ga, ali ne odustajem. U jednom trenutku činilo mi sc da ga vidim. Zaronio sam i izvadio kamen. Povraćao sam, dosta sam sc vode napio, pa sam opct zaromio.

Kosa”

gore) i njegov otac Jovan Janković (desno dole)

. BLI

Posle su me iz vode izvukli

lozije došli da vide šta se događa. Kažu da sam u vodi bio oko sat ı po. Moj sin je bio miljenik u selu. Sada ga nema! Bože, sada ga nema!" priča Jovan Janković.

POVORKA OD

TRI KILOMETRA

"Nesreća se dogodila oko 15 sati i 30 minuta. Eksploziju su svi čuli, ali nisu shvatili odakle dolazi". uključuje se u raZgOVOT SITIC pokojnog Ivice Predrag: Milenković, kurir u mesnoj kancelariji, "Kada sam čuo da je dete nestalo u vodi, a da je na železničkom mostu ostao štap od koga su ostale samo vlasi, obavestio sam SUP u Leskovcu. Dolazio je i veštak. Rekao je da je do pražnjenja clektričnog kabla na Zelezničkoj pruzi, u komc je dvadesct pet hiljada volti struje, došlo u trenufku kad je grafitni štap dužinc šest metara bio uda-

seljani koji su nakon eksp- |

aogeyovocapepOdk bea Viodeccc4,

ljen samo šezdeset centimetara od kabla. To je ta eksplozija koju je celo selo čulo. Rekli su nam i da ne tražimo dečakov leš, da ništa nećemo naći. Kad je od grafitnog štapa ostalo to što je ostalo, šta li je tek ostalo od našeg Ivice?"

U ponedeljak po podne celo selo Je bilo na nogama. Ostavili seljani ı neodložne poljoprivredne radove da dođu na sahranu kakva se u Velikoj Kopašnici ne pamti.

U kovčeg je stayljeno sve što se u ovakvm prilikama u leskovačkom kraju u kovčeg stavlja, Jedino mije bilo Ivicinog leša.

Ispred povorke velika Ivicina slika. Sanduk su tri kilometra do groblja na rukama nosili Ivicini drugovi. Venci, cveće, sveće, orkestar koji sve vreme svira posmrtne muarševe. Ivica je zasta bio miljenik sela ı selo se opraštalo od svog miljenika, u ponedeljak. dan nakon neSTEĆE. U utorak, dva dana nakon nesreće ı dan nakon sa-

dečak (desno

avr OTTTOU

hrane, na takozvanom trećem jutru, cela porodica ı svi Ivanovi prijatelji su bili na groblju.

TELO IPAK

PRONAĐENO

Bogdan Stojiljković, meštanin sela Mala Kopašnica, koji je takođe bio na sahrani, čitao je dnevnu štampu u koJoj je pisalo šta se dogodilo na Zelezničkom mostu ı otišao Je do tog mesta. Mislio Je, telo ne može da nestane, mora bar nešto ostati. | krenuo je nizvodno od mosta. Na pet-šest stotina metara od mesta nesreće ugledao je Ivicino telo. Lice mu Je bilo u plićaku, na telu mije bilo majice koju je mao dok je pecao, ali je šorc bio netaknut. Jedino neobično na telu pokojnog Ivice bile su vene na nogama. Kao da su obeležavale put kojim Je struja prošla. Bogdan je Ivicino Le lo pronašao u utorak oko 13 sali.

via :eaoaoaa cata

IJU a

Šta uraditi, zapitali su se roditelji, rođaci ı prijatelji kada su ovo saznali. Otkopali su grob. doneli Ivicino telo i druga sahrana Je obavljena.

Otac Jovan, stric Predrag ı deda Dobrivoje se neprestano pitaju: kako su mogli da nam kažu da ne tražimo telo. Kako Je onaj čovek, za koga su rekli da je veštak, a mi mu mi ime ne Znamo, mogao da nam kaže da od tela nije ostalo ništa. Šta smo drugo mogli nego da poverujemo: MI. da kica ije imao u rukama taj grafitni štap, da Je imao plastični ili od slonove kost, rekli su nam, ništa se ne bi dogodilo. Ništa mu struja ne bi mogla. A ovako, kuća nam se zatvorila, bio nam je Jedinac, a ı lokal smo kraj kuće za njega sazidali, kaže otac Jovan Janković ı dodaje: "Kada sad razmislim: od kad se upisao u srednju školu, sve sam mu povlađivao. Sve dopuštao. Celog ću sc Života pitati zašto mu toga dana nisam rckao: nema pecanja. Zašto..."