Svet

utobus 105

poska| kivao | JS po zrenja| nins-

Zi: kom

drumu vozeći na ovaj zadatak malu (ali odabranu) ekipu "Sveta" u sastavu: neispavani ı nervozni foto-reporter (čitave noći oka nije sklopio kada je čuo kuda idemo) ı mamurni novinar (do Šest ujutru brabrost tražIO U VInjaku). Mrtva tišina ı mračne misli usmerene na traženje odgovora — kako ući u dvorište u kome živi 200 kučića — prekinute su kada je vozač naglo zakočio ı skrenuo pre-

ma Ovči, selu nadomak Beograda. Raspitujemo se: "Gde da siđemo". Mladić u

trenerci nas upućuje: "Prva kuća posie sledeće stanice. Tu oni žive"

Ispred zgrade broj 48 na Ovčanskom putu dočekuje

nas zaglušujući lavež pasa.

U dvorištu, ne većem od prosečnog terena za mal fudbal, vidimo nezamislivu scenu. Iza metalne kapije, poput stada, tiskao se, u tom uwcenutku smo pomislili celokupan pseći fond grada Beograda. Dok stojimo na (za svaki slučaj) bezbednoj

ž ž o 7

razdaljini, dok O "škljoca" pogledom tražimo neko ljudsko biće — ali u dvorištu ga nema. Obilazimo oko kuće ı u komšiluku se raspitujemo za Katarinu (53) ı Vladimira Ristća (73), penzionere koji već godinama žive u psećem svetu. Katarinu zatičemo na drugoj strani žicom ograđenog dvorišta u trenutku dok hrani svoje ljubimce. Ljubazno nas dočekuje i kroz smešak kaže: "Sad kad i u Novom Sadu čuju za mene, počeće još više da mi donose pse, a ja ne znam kako ni ovc ovde da prehranim. Puno ih ima, ali dobri su..." Sada u avliji bračnog pa-

_ "NADA BIH. LC TI DA IH · UPREGNEM 0 0:10, VOZILI

ra Ristić živi oko 200 POT ća. Sagovoriica "Sveta" kaŽže da ıh je donedavno bilo 220, alı su jedan deo poklomili, a nekoliko ih Je uginulo.

Svoju neobičnu životnu priču Katarina Ristić je počela 1971. godine, kada je sa suprugom kupila plac na OVO! inestu.

"Napravili smo arakicu i usput našli fri psa da

10. 1996.

nam budu čuvarkuće. Onda su seljaci iz okolnih sela, videvši da mnogo volimo pse, počeli da nam ubacuju u dvorište svoje kučiće i skupilo se mic po mic, njih četrdesetak. Ali lepo je bilo. Jedna Žena, Seka Janković nam se pridružila i 92. smo osnovali Društvo za zaštitu Životinja 'Animals'. Spojili smo se i sa Nemicom Terezom Nadaši i oma jc jedno vreme mosila lepše pse u Nemačku. Posle je i to stalo."

Ljubav prema psima objašujava ma sebi svojstven način: "Sva pseta imaju dušu, svima je Bog dao Život. Psi imaju više razumevanja nego ljudi. Recimo, kad mu podvikneš nemoj on će da se smiri, a čovcku sto puta to govoriš i ne vredi. Drugo, Životinje su jedina bića koja ne mogu sebi da pomegnu. Treba im pomoći. Ja, eto, više volim Životinje na čefiri noge ncgo "ove? na dve. Ži ivotinje vam pružaju ljubav i šta god hoćete. Ponekad me malo nasekiraju, ali, dobro... Kažem, kada bih mogla da ih upregnem da me voze moji psi bi i to radili. Ima tu Još jedna stvar: moj muž i ja nemamo dece, pa onda umesto dece volimo mjih. Zivimo lepo, svi sc slažemo. Za mcnc su, dodušc, više vezani,

Jer ja po čitav dan provodim sa njima. Od šest ujutru do devet uveče sam angažovana oko njih. Cim ja legnem, i oni legnu. Cim ja ustanem, i omi ustanu. Vole da vide da su blizu mene. Da čuju moj glas, da sam tu. Slatkiši moji!", gotovo majčinskim plasom kaže Katarina dok nežno miluje nekoliko štenaca koji nam se motaju oko nogu veselo mašući repovima. Oni krupmiji nas radoznalo (da li?) posmatraju kroz ogradu a naša ekipa Još uvek razmišlja o ulasku. "Neće vam ništa, slobodno uđifte"., hrabri nas naša sagovornica. " Jedino će se malo pentrati i isprljaće vas" (to je bio IZPOvor da ipak ne uđemo - p. a.). "Nijedan od njih nije nikad napao čoveka. Ne diraju mikog. Ima, doduše, jedna prgava kuja, Julija. Takva je više onako iz ljubomore. Ona nc da ncpoznatima mišta da tincsu miti iznesu iz dvorišta, zato Što misli da ste nešto ukrali.

Priča nam da tačno razlikuje svoje četvoronožie prijatelje. Svakom zna istorijat 1 ime,a prepoznaje i kad koji laje ili reži. Primećujemo sa psima se ponaša kao vaspitačica u vrtiću.

"Ljudi mi stalno donose

| HOVC psc. Najgore što kažu

— mi ćemo dolaziti, donosi-

ćemo ranu, pomagacemo — a posle sve zaborave i mikad ih više ne vidim. Teško mi je, muku mučim oko hrane. Pre neki dan su mi otvorili frižider, ušli unutra i pojeli sve što Je bilo: kajmak, meso, jedino mleko nisu stigli da načnu. Siobodno, inače, šetaju po kući, samo nc ulaze u spavaću sobu. Tu ih mne puštamo.

Kuvam im dva puta dnev-

no kačamak. U dva kazana. "Tereza nam jc poslala neke konzerve iz Nemačke pa i fo pomešamo, da malo zasladimo. Kažem, slabo je sa hranom. Postali su zato i malo bezobrazni. Kolju mi kokoške... Ako ih ja vidim, spasim kokošku, ako ne, ode ona. Kad vide da mne smeju, onda to nc rade. I kad su siti."

Pored pasa ı kokošaka, u dvorištu Ristićevih., zajedno, žive ı svinje ı koze.

"Super se svi oni slažu. Psi se nekada potuku i to Jedino kad se pare. A sad se skoro svaki čas parc, ima ih puno. Godišnje na svet dođe i po 50 štcnaca. Ja neke podavim čim se rode. Šta

ću, moranı, stalno nii donosc move starije pse. Ponckad dođu, samo prebace kuče prcko ograde i nestanu. Skoro, doncli mi Kvju sa pet štenadi. Jednostavno, otvorili kapiju i ubacili ih. Ja kažem, ljudi su bezobrazni. Tako Jedni nisu imali 12 godina dete, pa dobili bebu i doncli mi kuče. Ne treba im više, kažu. Pa je IP to znači da čovek kad ostari, treba ga likvidirafi? Taj pas Snu PE: je već dugo kod mene ali jadnik RE(a ne vidi i ne čuje. Međutim, normalno hoda i njuši hranu. Kad idem u grad svi oni stanu kod Kapije i čekaju da se vratim. Muž se tada ljuti, kaže: nemoj dugo jer laju, urliču, cvile... Mala Dina, moja ljubimica čak preskače kapiju i čeka me na stanici dok sc ne vratini iz grada. Uvek joj nešto donesem, mnogo je volim. Dina je tri puta bežala iz kombija kad su je nosili u Nemačku i vraćala mi sec. Kao da je znala — kad Nemci dođu, ona se sakrije i ne izlazi dok ne odu. Više je vala nikom neću dati!"

Komšiluk sa simpatijama gleda na hobi Ristićevih. Sem, naravno, prvog, komšije: "Komšiluk nc interesuje sve ovo,ali faj prvi komšija stalno gunđa. Dođe ponc-

kad, radi u bašti. On u stvari misli da mi primamo velike parce za ovo, silne marke. Smešno, da imam pare nc bih živela u ovom ćumezu."

I šinteri su blagonakloni. Većina njih poznaje Ristiće, ali su im jednom ipak uzeli jedno kuče. vratili su ga tek pošto Je Katarina donela potvrdu o vakcinaciji: "Dobro je da sa njima nemam mnogo kontakata, daleko im lepa kuća. Da imam uslova, kao što nemam, sve bih pse okupila iz kafilerije i sa ulice. Da imam uslove, ne bi šiuferi mi postojali. Kad sam čula kako ih ubijaju, vala... To je sramota. Ja bih sve once koji su pobili one pse u novosadskoj Kafileriji ubila. Da, da... Ubila bih ih istim onim motkama kojim su ubijali."

Napuštajući Ovču, priZnajemo, polako smo odahnuli. U-nije bilo tako strašno. Dok smo ulazili u autobus iza nas se ı dalje čuo hor od

dvestotinak. "duša". Maki Snupi, Mija, Dina, Serđo, Tijana, Lih, Bulka, Linda,

Romano. Varista, Cezar, Ba-

ron, Džeki, Ušonja, Bobi, ŠStrumf, · Alisa, Lusi, Liza. Sarko... +