Svet

OGLEDALO POZNATIH

1. Jeste Li Vi zadovoljna žena? Apsolutno. ja sani uajzadovoljnija žena na svetu. 2. Vaš najbolji životni potez? To su moja deca. 3. Gde biste voleli da otputujete? Na Zabljak. 4. Koje putovanje Vam je ostalo u najlepšoj uspomeni? To je putovanje u Meksiko, рге tri godine posle revije "Molitva za mir". Bila sam u mestu koje se zove "Grad Ijubavi”. Tu su se, po drugi put, venčali Liz Tejlor i Ričard Barton. Taj put je, na neki način. promenio moj život. 5. Da ste muškarac koja žena bi uspela da Vas osvoji? Mišel Fajfer. 6. Kad biste otišli na plastičnu operaciju šta biste promenili na sebi? Za sada ništa, što ne znači da to neću uraditi kad procenim da mi je ulepšavanje neophodno. 7. Kog našeg političara smatrate riajzgodnijim i najseksipilnijim? Nijednog. 8. Muškarac i žena sa najviše ukusa u našem javnom životu? lo su Svetozar Marovič i Melanija Bulatović, jedna divna žena i novinarka s crnogorske Televizije. 9. Ko je Vaša najbolja prijateljica? Buba Pazman. 10. Poznajete li sve Ijude koji Vas mrze? Mislim da poznajem većinu takvih i želim im sve najbolje.

11. S kim ste se poslednji put posvađali? Sa osobom koja je potpuno beznačajna za javnost. 12. Koga ni na ulici ne pozdravljate? Pokvarenjake. 13. Koju istorijsku ličnost najviše poštujete? Njegoša. 14. Ko je trenutno bolji fudbaler od Predraga Mijatoviča? Niko. 15. Koji parfem upotrebljavate? "VR", zato što je, objektivno, najbolji na svetu. 16. Koji modni kreatori Vas mogu odirševiti? Đorđo Armani i Kelvin Klajn. 17. Verujete li u Boga? Da. 18. Da niste kreator šta biste drugo radili? Bila bih književnik. 19. Vaš hobi? Odlasci u teretanu. 20. Kada biste mogli da biratc koga biste poveli na večeru? Ako je samo večera u pitanju onda moju ćerku. ♦

PO IDEJI HILARI KLINTON: "SUPERMEN" STIGAO U BOSNU

Piše: Mirjana Mićić

upermen poznati superheroj sa planete ———J Kripton, došao je u Bosnu i Hercegovinu. Da pomogne deči da se zaštite od mina zaoštalih iz nedavno žavršenog rata. Na deset stranica strip u boji na kvalitetnom papiru (štampan je i plakat na istu temu), u epizodi pod nazivom "Smrtohosno naslede" supermen iz minskog polja spasava dečake Emira i Nikolu. i tražeći devojčicu Ivanu ukazuje na stalnu opasnost od eksplozivnih naprava za koje se računa da ih itna od tri do šest miliona širom BiH.'ldeju za kreiranje stripa dala je Hilari Klinton prilikom svoje posete Bosni i Hercegovini. shvativši tragediju pri susretu sa пекош od nastradale decei Bojana Cećeza, šesnaestogodišnjeg Hercegovca izbeglog na llidžu, a zatim u okolinu Zvornika, nije upoznala ni čula njegovu tužnu životnu priču. On ue traži Supermena već obične Ijude.da mu pomognu, njemu i njegovoj porodici, da lakše prebrode svu nesreću i nedaće koje su se na njih neopravdano i neočeki-. vano obrušile.

Hftf E 11 НСЦ1ЕМ1ЕНП VVE U )Ur IKniEN SSSsSš «жП B®S§ *¥xSs >:?:®S<'it:S sSSsS SSSSSSf SŠSŠSSS S®®SS» SSSiKsiSiSSiS &Si4® «s*»» POMOCIMAIOM BOJANUI?

TRAGIČNA ŠETNJA

krvi, Borislav jauče. Dragan koji je jedini bar naizgled ostao nepovređcn trči po pomoć. Iz njegove patike ispala je pertla kojom sam uvezao dijelove noge koji su se, činilo mi se, rasuli na sve strane!" Predstavnici IFOR-a koji su bili tu u blizini priskaču u pomoć, voze ih u bolnicu. "Vidio sam da me voze u pravcu Sarajeva, pomislio sam, neće, valjda, muslimanima da mc vode. Ispred zgrade Televizije pokvarilo im se auto, pa smo čekali da drugo dođe po nas. Odvezli su mc u zgradu PTT Inžinjeringa gdje je njiliova bolnica." Operacija je trajala od 17 do 21 sati. obe su mu uoge bile teško povređene leva ispod potkolenice. desna iznad i ispod kolena. "Kad sam sc probudio, vidio sam da mi je lijeva noga amputirana, desna sva u zavojima", priča Bojan. Borislav je takođe ostao bez noge, Saši je osim unutrašnjih povreda slomljena vilica. "Sutradan je Bojan prebačen u našu bohiicu, na Koran", uastavlja majka Borka, "ali želim da se jav-

no zahvalim pripadnicima Francuskog bataljona u sastavu IFOR-a na onome što su uradili za moga sina. Dolazili su i kasnije da pitaju za njega, nudili mu daIju medicinsku njegu ako mu je neophodna, a htjeli su i na Vojno-medicinskoj akademiji u Beogradu da ga posjete, ali ih nisu pustiU". Na VMA Bojan se lečio od 13. januara do 23. maja kada dolazi unovi dom u Čelopek (Opština Zvomik') na kućno lečenje.

kose, vodili ih u Bradinu da kopaju po cijeli dan krompir, da im kuvaju... Iskoristili smo jednu ofanzivu, pa smo prebjegli na našu teritoriju, u okolini Boračkog jezera". Tu su u kolektivnom smeštaju. u sobici, proveli sedam meseci. Radi Bojanovog i Borinog školovanja odlučili su da krenu dalje. "U dogovoru sa nekim гоđacima odlučili smo se za Brčko, ali kada smo našli neki kamion u Gackom, vozač ide za Ilidžu i mi promijenimo odluku i krenemo sa njim. I opet na prvu borbenu liniju, opet granatiranje, snajperi, glava u torbi". Među pedesetak civila koji su 28. 8. 1994, ispred Srpske pravoslavne crkve ranjeni nalazi se i Borka koja je pogođena u nogu i rame. A. onda Dejton. Opet pitanje - kuda? "Sa najbližim komšijama krenuli smo u nepoznato, put Zvornika. Bijeljinc. Obreli smo se u Celopcku, u nekadašnjem Domu kulture". priča Borka. "Kako

Kad je rat stao. mislili su mnogi dobro je, najgore je prošlo. Istina, morali su još jednom, po ko zna koji put. seliti se u nepoznato ali prestalo je pucanje i stradanje najbližih. Dok su kod kuće otac Velimir, majka Borka i mlađi brat Borislav pakovali stvari, Bojan se odlučio da ode malo da igra lopte. Sa svojim drugovima Borislavom Gajevićem, Sašom Anđelićem i rodakom Draganom Čećezom otišao je tog tragičnog 10. januara 1996. godine do gradskog stadiona na Ilidži da igraju nogometa. Nogomet je Bojanova velika Ijubav. Onda su odlučili da malo prošetaju. "Bilo je oko pola tri popodne", seća se Bojan, "nismo ni osjetili da smo se dosta udaljili od posljednjili kuća, zašli iža nekadašnje naše linije, dobro se sjcćam, išli smo stazom posutom pijeskom kada je odjednom nešto puklo i odbacilo nas uvis. Mina. Pogledam, svuda krv, iz noge mi virc kosti, Saši glava sva u

PUTU NEPOZNATO

"Mislili smo najgorc je ostalo iza nas", kaže Velimir, Bojanov otac. "u ratu nam je mnogo,što dalje,što bliže rodbine nastradalo, a i sanii smo se jako napatili. Iz našcg Donjeg sela, blizu Konjica, jedva smo živu glavu izvukli. Moju braću i mene zarobili su ustaše, a onda odredile u radni vod. Svašta sam morao raditi kopati rovove, čistiti, raditi najteže i najprljavije poslove. I Borku i njene scstre su takođe tjerali da radc teškc fizičke poslovc, da kopaju,

KOBNO PIKANJE LOPTE NAMINSKOM POLJU: Bojan Cećez

Svet 6. 1. 1997.

21