Svet

HOD PO MUKAMA MILICE DIMITROV I NJENE DECE - IVANA I SAMANTE

Piše: Srđan Rajković

nn ii| I • - • i_ i

vaii i Samanta su deca koja odavuo žive živote odraslih, boreći se sa hladnun i vlažnini podstanarskint sobicama. neprestanom selidbom. pretnjama da će ih odvesti u dom i odvojiti od majke. Oni su danas ćutljivi. nepoverljivi, deca koja nemaju detinjstvo. Njihova majka Milica Dimitrov punih jedanaest godina bezuspešno pokušava da prvom čoveku novosadskog Centra za socijalni rad, Marku Juriću objasm svoj i položaj svoje dece. Svaka molba, zahtev. žalba završavali su u fioci Centra za socijalni rad. U poslednjih 11 godina Marko Jurić nije razgovaro sa Milicom. A sve što je Milica želela. jeste da zaštiti svoje tnališane od života koji je i sama imala. Milica Diinitrov bila je sanio jedna od desetoro dece u porodici Dimitrov. Još u detinjstvu porodica doživljava tragediju. Miličin otac se obesio ostavivši ilt da se u živoju snalaze. Zeleći da stvori svoj dom i porodicu, Milica se sa osamnaest godina udaje i odlazi iz roditeljske kuće, a u tom braku rađa sina Ivana. Međutim, vrlo brzo se pokazalo da joj je suprug alkoholičar, da ne želi ništa da radi. a ubrzo je робео i fizički da je maltretira da bi svekuhninirali’ time što je i nju i dete izbaoo na ulicu. Nemajući

posao iii sredstava za život. Milica sc obraća Centru za sdcijalni rad gdc je stavljaju u prvu kalegoriju socijalno ugroženih i đodeljuju siinboličnu novčanu naknadu obećavajući übrzo i stambeno rešenje. Videći da od pomoći koju je Centar za socijalni rad obećao nema ništa. Milica se sa Ivanom useljava bespravno u stan u Ulici Lasla Gala br. 16 da bi je taj isti Centar 1989. godine sa dvoipogodišnjim detetom iz tog stana iselio. Tada direktor Centra za socijalni rad g. Marko Jurić u svojoj "velikodušnoj brizi" izdaje Milici potvrdu za useljenje u stan u Ulici Vojvode Supljikca br. 13. Stan u koji je Milica došla da se useli odavno je bio zauzet. "Nisam više znala šta da radim, pa sam ispred Centra za socijalni rad razapela šator i tri ineseca tako živela sa Ivanoin. Dete mi se razbolelo dobivši upalu pluća pa sain bila prisiljcna da se povlačim po ruševinama, vlažnim po-

drumima, željezničknn sfanicama, išla sam od jeđne do druge drugarice". Još jednom se život grubo poigrao sa Milicom. 1991. godine udaje se po drugi put smatrajući da je to jedino rešenje koje je ostalo za nju i njenog sina. Posle godinu dana rađa kćerku Samantu. a kada je Samanta napunila tri ineseca otac je napušta. Ponovo je, po ko zna koji put. olvoreno nebo postalo krov nad glavom Milici i njenim mališanima. Poslednjih 4-5 godina Milica. Ivan 1 Samanta živeli su u stanu njenog ujaka Slobodana Petrovića u Jevrejskoj br. 20. Brinući se o svojoj deci Miiica jc iniala i

svakodncviiu obavc/.u i bngu za ujaka. nervnog bolesnika. "Zdravstveno stanje mog ujaka bilo je veoma teško. Slobodan nam jc život otežavao svojim ponašanjem i dcca su sve više bila preplašena pa je Centar za socijalni rad Slobodana smestio u Dom za mentalno obolele u Futogu". I umesto da je tu kraj Miličinim, Ivanovim i Samantinim mukama. one tek počinju. G. Marko Jurić nakon što je Miličinog ujaka smestio u Dom za mentalno obolele. sada smatra da stan treba da se vrati Centru za socijalni rad od koga je Miličin ujak stan dobio previđajući činjenicu. namerno ili slučajno, da je u vreme otkupa društvenih stanova Slobodan dobijeni stan otkupio i da je on <xl tada njegovo vlasništvo. Dakle, g. Marko Jurić dolazi sa ultimativnim, ali usmenim obrazloženjern: "Moraš sc iscliti iz stana sa dccom da bih ga prodao i

da bih mogao Slobodami da plaćam Dom". Desetak dana pred No\ ii godinu policija je porodicu Dimilrov izbacila na ulicu. . g. Jurić je cinično i beskru pulozno ponudio Milici 1.000 dinara ne bi li se u pr vo vreme snašla. Zatim su u stan uselila. u dpgovoru --a direktorom Centra, drug' porodica kojoj je odinali obezbedeno grejanje. sanira na šteta na prozorima i ura đene пеке sitne popravke, . da niko iz te poroclice nije korisnik socijalne pomoci Milicu je u svoj stan priurila sestra takođe socijalni skićai i težak bolesnik. "/kko p<>novo dođu da mc iseljav aјн. pošto smatram <l:i <>м>

jo.š uvek nije završeno i <la stan pripada meni, bićii prinuđena da sc zajedno sa decom übijcm. Ja ovo. što traje već 11 godina, psiliički ne mogu da izdržim. Ja sam zbog Marka Jurića ležala i na psihijatriji, a kađa sam bila trudna sa inlađom Samantoin, skočila sam pod auto, jer više Jurićevc torture nisam mogla da podncscm" - upozorava Ivanova i Samantima majka. Iskreno se nadamo da ćc se slučaj rešiti na zadovbljstvo porodice Dimitrov tim pre šlo se za čitavu sivar zauzeo lično novosadski gradonačelnik g. Mihajlo Svilar koji je u pojedinostima upoznat sa događanjima vezanim za Milicu i njenu decu Nova gradska vlast. koja se zaklinjala pred građanima Novog Sada da će im u gradu olakšati život i pružiti bo Ijitak. ima priliku da na ovakvim i sličnim ispitima za dobije još veće povcrcnjc svojih gradana. ♦

AKO PONOVO DOĐU, ÜBIĆUI DECU I SEBE: Milica Dimitrov sa sinom Ivanom i kćerkom Samantom

REAGOVANJE: UPRAVNIK BOLNICE "KETRIN MENSFELD" U S. KAMENICI:

INTERVENISALA JE I BUBA MORINA!

Piše: Dubravka Bogdanović

prošlom broju "Svet"a objaviieri je članak o grupoi izbeglica iz Sremskih Karlovaca, smeštenih u podrumu OŠ "23. oktobar". Na inicijativu predsednika ove opštine i Nade Ostojić, poverenika. trebalo je da napuste prostorije škole i presele se u novi centar za prihvat izbeglih lica u prostorije stare bolnice "Ketrin Meksfeld" u Sremskoj Kamenici. Uslovljeni ukidanjeni struje. grejanja, hrane i prekidom izbegličkog statusa nmogi od njih su bili prinuđeni na taj korak dok su se oni najuporniji opirali takvom stavu uz obrazloženje da u namenjene prostorije njih 120-oro ne može fizički ni stati, da nema osnovnih uslova za život, kao i da je objekat izuzetno udaljen i izolovan. Clanak pod nazivoni "Vlast u Sremskim Karlovcima izbacuje 120 izbeglica na ulicu" stigao je, kako saznajemo, i do Bube Morine, republičkog komesara za izbeglice. Povodom toga u Redakciju sejavio i Jovan Knežević, upravnik ove stare engleske bolnice u Kamenici, koji nas je pozvao da dođemo i lično se uverimo kako i pod kojim uslovima žive izbegla lica i prognanici u ovom objektu. "Moram da kažem da su zvali iz Beograda iz kabineta Bube Morine da pitaju da li je svc to istina sto se piše idali je tačno", priča za "Svet" Jovan Knežević, postavljen odnedavno na funkciju upravnika prihvatilišta od strane novosadskog gradskog štaba za izbeglice (koji, sticajem okolnosti, više ne postoji, jer je bivši gradonačelnik Novog Sada Đuro Bajić bio i njegov predsednik). "Deo teksta koji se odnosi na vlast u Karlovcima pod optužbom da oni po svaku cenu žele da se rcšc ovih Ijudi je 100% tačan, i tu nema dileme. Opštinska skupština Karlovaca je sigurno htela da se oslobodi ovili Ijudi. Dokaz za to je da oni posle iseljavanja karlovačke grupe rz.beglica i njihovog preseljenja u Kamcnicu nisu učinili ništa pri rešavanju određenih problema. Ja sam posle preseljcnja ove grupe iz Karlovaca u Kamenicu tražio odrcđenu pomoč od njih i dobio sain svega 1.000 dinara. To jc

bila sva njihova poinoć za ove Ijude i ovaj objekat". Stara engleska bolnica "Ketrm Meksfeld" je svojevremeno radila kao poseban objekat hirurgije. To je bilo ortopedsko odeljenje gde su ležali teži bolesnici na reliabilitaciji. Od 1991. godine njene prostorije su bile zakIjučane i napušteue. Prošle aodine direktor hirurgije dr Đorđe Janjić zakljucio je ugovor sa Komesarijatom za izbeglice u Beograđu o korišćenju ovog objekta. UNHĆER ga je potom adaptirao ja smeštaj 150 Ijudi. "Cmjenica da ovde иеma ni grejanja ni tople vode nije tačna, kao i to da ovde postoji svega 10 prostorija. Trenutno ovde ima 20 osposobljenih soba, u dve najveće sa 29 kvadrata živi po iyili u inanjim prostorijama, logično, i Ijudi je manje. Svi koji su do sada bili ovdc iz međunarodnili organizacija Franko, Eko, Ker rekli su da je ovo najbolji obiekat koji su videli u Vojvodini. Ta grupa koja je vama dala izjavu u proslom broju ovde je stigla poslednja, kasnili su 15-20 dana. Nisu želeli da napuste Karlovce, a mi nismo znali kada će i da li će uopšte doći. Imali smo zbog toga velike pritiske sa svih strana. Ipak, ukidanjem jednog obroka koji im sleduje bili su prisiljeni da dođu, i to su učhiih u poslednjem momentu. Vcrujem da su sada drugačijeg mišIjenja, da se polako prilagođavaju životu vode, a ja ću učiniti sve kako bih im u tome pomogao." Gospodin Knežević je, po njegovim rečima. jedino nezadovoljan ažurnošcu Komesarijata iz Beograda. koji finansira ova lica. i to po ceni od 10 dinara dnevno po smeštenom članu. "Ja sada ne želim da kritikujem Komesarijat, ali mi smo ta sredstva za flnansiranje dobili samo za oktobar, a za novcmbar i deccmbar još uijedan dinar nije poslat. Snalazimo se kako znamo i umemo". Kao što se zna. stav Bube Morine odnedavno je da svi

kolektivni centri moraju polako prelaziti na samostalno iždržavanje. uz predlog da se što pre Ijudima oinogući posao, jer će pomoćna sredstva od međunarodnih organizacija sve . manje pristizati. Tim povodom pitamo g. Kneževića o eventualnom zapošljavanju ovih Ijudi. "Ja, stvarno. ne znam kako će to biti, ja im posao nc mogu naći. Verovatno je ipak bolje rešenje koje su oni tražili, da im se u Karlovcima i na ovim prostorima daju neki mali placevi, nešto materijala i da oni sami sebi zidaju." U tom slučaju država ne bi imala nikakvili obaveza prema njima, kao ni humanitarne organizacije. To bi želeo i prihvatio vrlo rado veliki broj tili Ijudi". Posle razgovora sa Jovanom Kneževićem otišli smo u obilazak prostorija. Razgovarali smo sa sada već poznatom grupom izbeglica. "Mi smo od pocetka govorili da je ovde prebukirano i pretesno i da nam ovaj smeštaj ne odgovara. Meni sve ovo liči na nekakav logor. Evo neka vam moja kćerka kažc kako je." "Meni je sve ovo jako naporno. Trebaće mi možda vremena da se priviknem na nov način života. Sve mi ovo liči na nekakav sanatorijum". priča jedna srednjoškolka. Osim ovih problema. grupa ovih Ijudi je sastavila i listu osnovnih zahteva, koji bi im umuogome olakšali život. To je na prvom mestu pitanje hleba, jer trenutno po clanu dobijaju dnevno 1/4 vekne cmog hleba; osim toga, traže prevoz za učenike koji po nuaku i uskom putu do škole moraju dnevno prepešačiti i po šest kilometara. zatim neophodan im je i telefon. jer je mesto prilično izolovano i dosta tidaljeno. Svi ovi zahtevi upućeni su upravniku ove ustanove g. Kneževiću koji se do sada pokazao kao nesebičan čovek, rešen da koliko je to u njegovoj moći poniogne ovim ljudima. 4

PARA NEMA, SNALAZIMO SE KAKO ZNAMO I UMEMO: Jovan Knežević, upravnik

Svet 20. 1. 1997.

17