Svet

ČETIBI CODING DNEVNIKfI

BRUTALNO OBARANJE I STARAČKO KOLENO

Piše: Dr Draško Ređep

Umetnik može da živi od svoga rada ili da njegovi savremenici naslepo veruju u njegovu genijalnostili da bude neodoljiv svojim šarmom Isvojim šarom. Duško Trifunović, Živeti od svog rada

VELIKI PESNIK

itajući novinski izveštaj o besedi Duška Trifunovića u Mokrinu,

rodnom selu Miroslava Antića, održanoj na dan njegove smrli (Dnevnik, 26.6. 1997, sir. 14), setio sam se poznate rasprave Bogdana Popovića o tome štajeto veliki pesnik. Beseda je, u govoru i zboru takvog "erudite" kakav Trifunović, moždai inspirisana rečenom raspravom slavnog srpskog estetičara, kritičara i antologičara. Trifunović se, vidi se iz teksta, posebno pozabavio većim piscimaodM.Antićal Nije, međutim, nikakojasno zašto setaj stihotvorac beznadežnih duhovnih horizonata muči rejtingom proslavljenog autora Plawig čuperica na imaginarnoj lestvici prvaka srpske moderne iirike, kada on sam, tuga i jad, svakakoide u red naših najminornijih autora. Tu nema nedoumica: njegovo mesto medu najbanalnijim našim liričarima obezbeđeno je za sva vremena. Pitanjejeozbiljnije: Zar zaista neko misfi da se za ovakvu besedu Trifunović dovoljno kvaSfikovao napisavši pregršt udvoričkih, očajnih i besmislenih stihova o novosadskim restoranima "Slobode", sričući i pocikujud godnama, neumorno, na žurkama, prijemima, komemoracijama, televiziji, nešto unjkavo, neprijatno, ponizno i odumo, ne zaboravljajući još da napomene kakoje Antic bio baraba itd. Treba zaista biti lišen osećanja mere i najskromnijeg kriterija pa dozvati ovog čoveka da praznoslovi usred rodnog kraja veiikog našeg pesnika ljubavi i detinjstva. U nas se ne veruje nasiepo nikom na njegovu genijalnost, a o šarmu zacelo ne može biti govora, drage moje djevojčice i mili moji dječaci, mladću moj. U trenutku kada se cine posted napori da se u Antićevoj postojbini objave njegova Sabrana dela, i da tako pesnik pokaže velike svoje, često još nedovoljno poznate vrline, prekrivene korozivnim i neduhovitim anegdotama kafanskih njegovih pajtaša i zavidnim pogledma sustanara, ovo Tritunovićevo brbljanje nije

samo kontraproduktivno nego i amišno. LIBERTANGO NaVidovdan, kodMalkolma, na kultnoj adresi nekadašnje Tribine mladh u ulici Jovana Subotića 3, GordanaMarićje otvoriia svoju prvu samostalnu izložbu. U tome smo joj, koiiko smo mogli, pomogli Isidora Bjelica ija. Kventin Tarantino bi bio zadovoijan: toliko sjaja, toliko fetišizma, toliko moćne noćne drame u tom prostoru koji je , gotovo zahtevao ovako drastične

ekrane. To nije bila izložba slika, već izložba jedne jedine slike u trinaest izdanja, Ja sam je, za sebei prijatelje, prozvao Svetlost ili osveta. Zašlo odjednomosveta? I zato što se, pred iznenadenom pubikom koja se brojala stotinama, šampanjac sam od sebe otvorio i prekinuo moju rečenicu u slavu i cast slikarke koju je vojvotkinja Isidora namah, netom, kako bi naši susjedi napomenuli, proglasiia baronesom. Vidi se gde su na Vidovdan bili i Boško Perošević, Maja Gojković, Mita Gojković, Milorad Mirčić, Lazar Isakov, Gojko Todorović, Jelka Ređep, Igor Mirović, Jelica Bjeli, Deže Molnar, Hod Ferenc, Dragan Grbić, Stanko Rodić,

Miroslav Radonjić, Biserka i Željko Komnenić, Nebojša Pajkić... I pet grupa u naglom usponu: Amajlija, Ksenija, Revir, Nastroje, Kiki and All Stars. Tako se isto jutro čeka u Novom Sadu. Netreba ni da spomenem da izložbu niko nije uspeo da zabrani, čak ni Marčinko ni njegovi nekadašnji poslušnici. Ni istorijsko smeće naše domaje. Znate već na koga sve mislim. ULCINJ Baš se spremam da se javim mom starom prijatelju Marku Krasnićiju. No, zapravo, to možda i

nije nužno. Otprve sam intimno übeden da nije, kao albanski lider, poslušao ni jedan jedini savet koji mu je štedro davao - onako pokondiren, konfuzan, skroz i skroz nerazgovetan naš "prvi ambasador u Republic) Irskoj" iz onih davnopočivših Minićevih vremena, Berisavijvić, nedavno, u Ulcinju. Dragi Mark, taj čovek već bezmalo deceniju ne može da pomogne ni sebi, a kamoli Tebi i Tvojim prijateljima, verovatno bih mu rekao. Njegovo muvanje usred Ulcinja nema značaja, i nema rezonansu. 0 tome "nema dvojbe", kako bi već rekao taj isti Živan, na svom propalom ulcinjskom izletu. Krasnići, autorjedneod najuzbudljivijih studija o Dečanima, to sve zna bolje od

mene. (Ako baš hoćete, ta studija se nalazi u mom izboru za antologiju tekstova o toleranciji, objavljenoj u kasnim šezdesetim godinama u Unesku.) NOVEMBARSKA FOVELJA Priča se da nečiji tatini sinovi potpisuju peticiju da se u Novom Sadu ukine Novembarska povelja koja, tako upečatljivo, beleži datum daleke već 1918. godine kada se, zauvek, Vojvodina identifikovala sa Srbijom. Kažu još da je čitav tekst peticije inkrutiran inicijaOma četiri

autonomaška jevanđeSsta; Lončara, Ketiga, Berisavljevića. Da, i Krunića koji je veoma voleo da piše "u saradnji", kako bi već kazali naši mi!i Bretoni, beogradski nadreaiisti. (Ne znam samo da !i sa Cvetkovićkom ii Latinovićkom.) Sad ide ona poslovica o karavanima. I o zađevicama, što bi mumlao onaj krele sa TV ekrana. PIRAMIDA Piramida, jedna od prvih prodajnih galerija novosadskih, ima već deset godina. Najpre otvorena u Vase Stajića, onda, već dugo uostalom, u Maksima Gorkog, "Majina Piramida" ima fizionomiju, poslovnost, poznatost. Čestitam na vaspitanju izvesnog ukusa, zajedno sa njenim najbližima, saOlgom, Mićom...

OTVOEENO PISMO Sumnje nema: Otvoreno pismo Mirka Čanadanovića Vojvođankom kiubu ide u red prvorazrednih događaja sezone kojaje naizmaku. Napisano na marginama jedne ocajno retrogardne knjige (Vojvodina u antifašističkoj narodno oslobodiiačkoj borbi, 50 godina posle, 1996), kojasvakako tuče sve rekorde naše poiupismenosti i poluistinitosti, to pismo je nadmocno ukazalo na neprolaznost autorovog izuzetnog istorijskog osećanja. Nisu skazaijke na satu stale Mirku Čanadanoviću u decembarskim danima 1972. godine kadaje doživeo jedan od najdramaticnijih poßtičkih linčeva naše novije istorije, nego ta umišijena čeljad (Končar i Lončar, Žvan i Miloš, Tomislavi IMenad, Boško i Slobodan itd.) žvi u sferi lošeg jezika (autentika!) i potrošenih napeva (uzo deda svog unuka). Bilo je izuzetno zadovoljstvo čitati - na bekgraundu smušenih I nedostojnih trućanja o "brutalnom obaranju" (Ž. Berisavljvić) u 1988. godini - oitati visokoodnegovane rečenice Mirka Čanadanovića, razmišljene ujeziku i savrsene u objektivnoj interpretaciji događaja, žive, odgovorne, stroge i u isti mah dovitljive. Čanadanovićeve intervencije su svakako dragocene. Valja se samo podsetiti u koikim razmerama je imala uticaja njegova replika na senilna ili pak pretvorna prenemaganja Boška Petrovića. Taj Boškoje, setite se, ni manje ni vise nego baš Mirku Čanadanoviću pokušao da pripiše osnivanjeVojvođanske akademije nauka i umetnosti, čijije reprezentativni član osnivačke komisije bio upravo rečeni Uroš Nejaki. Iz onog tima našeg političkog sumraka ipak mi nedostaju neka imena. Isto bijednih predaka naših aktuelnih, prelaznih pozera. Ona koja su najzaslužnija za kulturni genocid u ovom podneblju: Major, Rajčan, svemoćna tad, zla žena Vera Milosavljević. Žurkata na akrepi. ❖

NOĆ U KOJOJ JE GORDANA POSTALA I BARON ESA: Tarantino bi bio zadovoljan | atmosferom u Jovana Subotića 3

7. JOl 1997.

Swkt