Svet

UBISTVO MARINE MEDENICE

švrljanje okolo. Ma nije ona bila takva osoba. Garantovano je Purketa neko slagao da bi njemu lično napakostio. Strašno!" Dok smo fotografisali kuću u kojoj je živeo bračni par Medenica i njihovo četvoro dece, iz dvorišta preko puta izašao je prvi komšija Slobodan Milenković (60), penzioner, koji je bio i kućni prijatelj zlosrećnog bračnog para. "Velika Je ovo tragedija. Njihovo betvoro dece su bukvalno odrasli u mom dvorištu. Najstarija ćerka Dragana završila je osmi razred, Ivana je završila šesti razred, Katarina ima lest godina i na jesen treba da pođe u predskoisko, a Radoš Je nekoliko dana pre ove nesreće napunio četiri godine. Izuzetno su vaspitana i pametna deca. Voleli su ih svi u komšiluku. Što se Radovana i Marine tide, oni jesu bili razvedeni, ali su zbog dece pristali da žive zajedno." L9UBOMORA Ji BILA JACA! "Posle razvoda pokušavao sam, na neki nabin, da ih urazumim", nastavlja komšija Slobodan. "Mnogo sam razgovarao i sa Purketom. On je bio bovek koji je svakome pomogao. imao je dobru dulu i veliko srce. Marina je bila tiha i vredna žena, vebito u nekom poslu. Skoro da i nije izlazila iz svog dvorista. Kao primef navešću da je nekada umeia i u dva sata po ponoći da riba stepenica na kući, Nije imala mnogo slobodnog vremena. Znate kako je, četvoro dece, to treba da se nahrani, obube, opere... Velike su to obaveze, Ja sam svom komšiji Purketu pokušao da predobim neke stvari i da ga urazumim, a on mi je na to odgovorio; Ti imaš svoje mišljenje i svoju pribu i ti mene ne možeš da übediš! Ja znam ono što znam, i u to sam siguran’. Na žalost, ijubomora je bila jaba od njega. Kao što rekoh, dobro sam ih poznavao oboje. Marina je bila dete razvedenih roditelja. Živeli su u Prizrenu. Posle razvoda njen otac Stanislav se preselio u Prištinu. Marinu je odgajila njena majka Jela i obuh Bajram koji je svojevremeno službovao u Jagodini. Sada žive u Prištini i ne smem ni da pomislim kako su preživeli saznanje da Marine vise nema. S druge strane, Radovan potibe iz bestite i poštene porodice Medenica. Pre vise godina doselio se ovde sa Kosova, sagradio lepu kubu, stekao puno prijateija. Jednom rebju, bio je zaista dobar bovek. Tvrdim da nije istina što pišu neke novine da je on bio pijan kada je übio Marinu, To nije tabno! Purke nikada nije pio. Pa, molim vas, tu je u njegovoj kubi pevao i Slavko Banjac. Nikada nijedan incident nije imao sa komšilukom, štaviše, bio je izvanredan komšija. Žao mi je svih njih, a narobito one zlatne debice. Purke ima još dva brata i jednu sestru koji žive u Prištini. Deca su sad kod njih na buvanju. Marina je sahranjena u Prištini, tako smo buli od njene ujne. Kuba u kojoj su živele naše komšije sada je prazna". ♦

KRUŠEVAC

Srednjevekovno mučenje u srcu Šumadije!

VLADAN VULIĆ (36) i DEJAN STANKOVIĆ (25), uhapšeni zbog osnovane sumnje da su izvršili krivično delo otmice: maloletnog Danijela Agatonovića su 16 sati držali zatočenog na Vulićevoj stočarskoj farmi i mučili ga „srednjovekovnim” metodama! Torturi se zdušno pridružio i Danijelov ujak!!!

Piše: Nebojša Radišić

ruševljani Vladan Vulić (36) i Dejan Stanković (25) uhapšenisu zbog postojanja osnovane sumnje da su 12. juna, izvršili krivično delo otmics maloletnog dečaka Danijela Agatonovića, i da su ovog cstrnaestogodišnjaka svirepo tukii i mučili, zatočenog na Vulićevoj stočarskoj farmi, šesnaest sati. Maltretiranja nije biia pošteđena ni Dani elova majka iako se nalazi u osmom tnesecu trudnoće. Sve ss desilo zbog toga što je Vulić posumnjao da mu je dečak ukrao 600 maraka, pa je na svoj način rešio da povrati novae. Nedužni Danijel je gotovo "srednjevekovnim" metodama primoravan da prizna krivicu i vrati novae, koji u stvari nije bio ni uzeo, tako da je zadobio teške povrede koje su ostavile trajne posledice. "DANIJELE, JiSS Li UICRA© PARE?" "Moj ujak, Saša Rakić, poveo me je sa sobom na farmu, §de je radio, kao gosta, Sve je ilo u redu, do sestog dana mog boravka. Tog čefvrtka mi je, oko 8 sati ujutro, prišao Vladan Vulić, i odmah me jako udario u noge", priča Danijel. "Pao sam na beton, a onda me je De an Stanković odvukao iz zgraae, i počeo da me ispituie. ’Dani ele, jesi li ukrao pare?’, neko iko puta me je pitao. Nisam znao o čemu se radi, rekao sam da nisam, ali je on stalno ponavljao pitanje i neprestano me je tukao. Mislio sam da će me pustiti ako priznam, da će bar prestati da me bije. Slagao sam i priznao sam ono što nisam ucinio, i tek tada je počelo pravo mučenje." Obesni Vulić i Stanković su uzeli pravdu "u svoje ruke", i počeli svoje iživljavanje nad Danijelom, inače ucenikom specijalne škole "Veselin Nikoiić" u Kruševcu. U stilu pravih batinaša, bespomoćnog aečaka su tukli plastičnim crevom i drvenom motkom svuda po telu, ne gledajući gde udaraju. Pljuštali su šamari, a i pesnice, Od jednog jakog udarca u glavu dečaku je pukia bubna opna, pa sada ima stopostotno ostećenja sluha na levom uhu. Kada su videli da batine ne mogu da im vrate novae. Danijelovi mučitelii su krenuli da primenjuiu "radikafne" metode. Da čudo bude veće, dećakov ujak ne samo da nije pokušao da zaštiti

svog sestrića, već se zdušno pridružio Vuliću i Stankoviću. "Pitas SU ME ŽIVOGI" "Udarali su me pesnicom u grudi, a zatim mi glavu potapali u korito sa vodom. Posle toga, uhvatili su me za kosu i udarali glavom o zid. Sve vreme mi je i ujak udarao šamare", nastavlja Danijel drhtavim glasom, prisećajući se svega. "Bio sam sav krvav, i onesvešćivao sam se. Ništa ih niie zaustavljalo, ni moje povreae, ni moie zapomaganje. Uzeii su metafnaklešta, i

njima mi stezali prste na rukama, i čupali nokte. Stegii bi me za nokat, jako, i onda počeii da uvrću, čas na jednu, pa na drugu stranu... Meso je otpadalo, a krv je liia. Posle toga Vuiić me je odveo do pušnice, u kojoj se sušilo meso, i otvorio vratanca ložišta, koje je biio puno distog žara, Uhvatio me je za nogu i gurnuvšiieunutrazavukaojeu žar, Pekli su me živog, urlao sam, ali on me nije pustio. Tako me je sa nogom u žaru držao vise od deset minuta..." Dok priča o svoiim mukama, od kojih se kosa diže na glavi, mali Danijel pokazuje sprzeno stopalo i prste na kojima, iznad noktiju, jos uvek nema mesa. Slušamo ga mi, reported "Sveta", i, po ko zna koji put, zabrinuta majka Jelena i mlađi brat Dragoslav. Tu su i "klinci", najmlađi od ukupno šestoro dece, trogodisnji dečak i dvogodišnia devojčica. Ne razumeju, ali ipak, slušaju i ozbiljno cute. Vide, osećaju da se događalo nešto strašno sa njihovim bratom. Da bi se spasao, Danijel je svoiim tiranima rekao da su pare kod njegove majke, jer su joi trebale "da vrati dug". Tada Vlada Vulić kreće po svoju novu žrtvu, automobilom, zajedno sa svojom suprugom. Oko tri sata posle podneva, i Jelena Agatonović, Danijelova majka, stigla je na farmu.

"Kada su me povezli na farmu, Vladanova supruga me je provociraia i pitala, ’zašto radam to like sinove kada su lopovi’. Odgovorila sam joj da to nije njena stvar, a Vladan se onda okrenuo, i dva puta me je udario pesnicom posred lica, povredio mi je nos i potekla mi je krv", kaže Jelena."Stigii smo na farmu, i videla sam svoje date u užasnom stanju. Iznad levoq uha sam odmah ugledala veliku modricu, noge su mu bile u groznbm stanju, nije mogao da hoda, jer su ga udarali i po ranjavim tabanima, a iz nosa mu je eurila krv koja nije mogla da se zaustavi. Snvatiia sam da je Danijel njihovu pažnju skrenuo na mene, da bih došia i spasila ga, Počeli su sada mene da ispituju, ali [a nisam imaia šta da im kazem. Mučen ejetrajalosvedodevet uveče Kad sam ih molila da me puste,jer sam kod kuće ostayila dvo e male dece. Muž mi je radio na strani, pa su bila sama. Jsdva su me pustiii, pa sam tada otišla pravo u miliciju i sveispričaia." NAPADNUTA MILICIJSBCA PATROLA Kada je milicijska patroia stigla na farmu da spase raalog zato-

čenika, Danijeia Agatonovića, na milicionere je nasrnuio devet pasa koje je pustio Vladan Vulić. Ali, oni nisu mogli da sprece istinu da izađe na videlo. Sve je, pa i Ijude koji se stalno sreću sa nedeiima kriminalaca, zapanjiia surovost Danijelovih mučitelja. Saznali su da je rođeni Vladanov brat, videvši u kakvom je stanju dečak, nudio 800 maraka samo da prestanu da ga batinaju, afi tirani na to nisu pristajaii. Hteli su, na svoj, primitivan način da "uče pameti". 'Treba da dobiju ono šta su zaslužili, mada nikakav zatvor ne može da im ni izbliza dočara muke koje je preživeo moj sin", kaže Jelena. "Opekotina na nozi nikako da prođe, Danijel svaki dan prima injekcije. Svake noći se budi, proganfa ga košmarni san, u kome stalno nanovo proživljava mučenje na farmi. Zapomaže, kuka, udara glavom u trižider... Moraće na psihijatrijsko lečenje, a sve će ostaviti trajan belep na njega," Polazimo iz Krusevca, pozdravljamo se sa Jelenom Agatonović i njenom decom. Svi nam, na rastanku, uz osmeh pružaju ruku. Isto čini i Danijel: Aii, on se ne smeje. Ozbiljan je i razočaran usvetodraslih. ♦

PREZIVEO NEVIĐENE MUKE: Danijei Agatonović pokazuje tragove :_ opekotina

36

7. JIIL 1897.

”Swt