Svet
DRAGAN MALEŠEVIĆ TAPI
-1989. Do osamdeset devete živeo sam u inostranstvu. Međutim, iznenada mi se desio jedan san, jedna роп> ka iz astrala, u kojoj je stajalo da treba da se vratim u Jugoslaviju. Najpre sam bio Ijut sam na sebe, što sam poslušao tu poruku, ali se kasnije pokazalo da sam napravio pravi izbor. Kad sam došao u Beograd, sa sobom sam iz Njujorka doneo jedanaest svojih slika. U to vreme u novinama je izašao v oglas pokojnog galeriste Cede Edrenića, u kome je pisalo: "Kupujem slike Dragana Maleševića”. lako je bio moj drugar, Čeda nije imao pojma da je reč o mojim delima jer me je znao kao Tapija. Već u to vreme moje slike su u inostranstvu bile veoma cenjene i jako skupe. Kad sam se video s Čedom, dogovorili smo se damu donesem četiri svoje slike. _Nije prošlo ni tri dana kako sam ih odneo u njegovu galeriju, kad zove me Ceda i kaže: ”Ovde je Milivoje Begeničič, hoće da razgovara s tobom za televiziju”. To imc mi ništa nije značilo, a pogotovo mi ništa nije govorio naziv emisije - "Ostavština za budučnost”. Milivoje Begeničić mi je, kasnije, objasnio da je reč 0 emisiji koja se bavi izuzetno važnim Ijudima na ovim prostorima 1 to u trenutku kad dođu u zrelu fazu. Upitao me je gde sam završio slikarstvo, a ja sam odgovorio - nigde. Sledeće pitanje je bilo: ”Od kada slikate”, a moj odgovor; ’Trofesionalno, od 1. maja 1987”. Kad je to čuo, nijednom nije pogledao slike, a onda je rekao "Uradiču emisiju o vama, mada znam da će biti strašnih problema”. Tačno je tako i bilo. Prvo su se oglasili brojni akademici, koji su tvrdili da on nema pravo da daje značaj nekome čije je đelo krajnje • - . .
sumnjivo, a kad je emisija emitovana - nastao je pravi pakao. Ne samo da je jedna kritika smenjivala drugu, več mu je prećeno i gubitkom radnog mesta. 1 990. U maju, na kolektivnoj izložbi provokativnog naziva "Slikari koji znaju da slikaju”, koju je napravila moja kuma Darija, prvi put sam se na taj način pojavio u Jugoslaviji. Kada su moje starije kolege davale intervuje, nabrajajuči ko sve učestvuje na izložbi, _za mene su govorili ”jedan kome ne znamo ime”. Da se s njima ne bih prepirao, jer je prostor bio relativno mali, dao sam neke smešne pare momcima koji su nosili panoe da bi moje slike stavili ispred galerije. Ispostavilo se da je to bilo najbolje mesto, a pošto sam od kuće doneo rasvetu, bile su i nai-
bolje osvetljene. Tada sam napravio još jedan dobar štos. Zamolio sam dva drugara da dođu sa kamerama i stalno slikaju moje slike. Videvši to, ostali slikari su počeli da se nameštaju, kako bi i oni bili u kađru. Kod njih je pažnja koju sam izazivao stvarala odredenu odbojnost, ajedanječak rekao; ”Sta njega snimate, kad je anonimus. Mi smo oni pravi”. Međutim, mene tak-
vi gestovi niti su Ijutili, niti su mi predstavljali bilo kakavproblem. U to vreme slikao sam manijački, a moj njujorški galerista je već počeo da mi pravi turneje. 1991. Po povratku iz Amerike, sreo sam Miroslava Rodića Zuću, koji ше pitao da li žclim da u Jugoslovenskoj galeriji umetničkih dela napravim izložbu. Kad mejepitao koliko bi dana trebalo da izložba , traje, r e kao sam - sedam. Za mene nijedna izložba u svetu
nije imala značaj beogradske, jer je ovo.moj grad. Na otvaranju je bila tolika gužva da je Dositejeva bila potpuno zakrčena, a saobraćaj jc bio otežan čak i u Vasinpj. Na žalost, odljudiizgalerije, osim Zuće, bio je prisutan samo njegov direktor. Ostali službenici nisu došli u znak protesta što je Zuća organizovanjem moje izložbe - ”ukaIjao dugogodišnji ugled galerije”. I sam direktor je zbog-toga imao dosta problema. Morao je da trpi kritike na svim mogučim nivoima ugradu. Izložbaje produžena za još dva meseca, a posećenost je bila takva da su sve televizije došle da snime to čudo. 1992. lako je embargo več bio na snazi, bez ikakvih problema sam putovao po svetu. Bilo mijejako drago što sam mogao đa pokažem da mi, Srbi, nismo onakvi kakvima su nas predstavljali.
Pre te turneje, imao sam jednu divnu izložbu u Vojvođanskom muzeju, u Novom Sadu. Sat pre otvaranja muzej je, bukvalno, bio pun. Međutim, za vreme izložbe đesilo se nešto vrlo neprijatno. Jedan čovek, kasI nije sam f saznao đa je profesor na novosadskoj j akadeiniI ji, išao je i I govorio: I ”Što gleI date ovo i sm e c e ” . Bio sam zgranut. Te godine počeli su i \ prviozbiljniji napadi na mene.
Maltene je svaki treći čovek bio spreman da tvrdi kako to nisu slike več fotografije. Po povratku iz Amerike, u novembru mesecu, pravim izložbu u galeriji Leonardo, u Interkontinentalu. Njome je, što se tiče Ijudi koji se bave kulturom, prelivena čaša. Prvi napad je počeo objavljivanjem teksta u Politici pod naslovom ”Od kiča do estrade”. U njemu je, između ostalog, pisalo kako ja tvrdim da sam u nekom od prethodnih ži-
vota bio Rembrant, a ■* ш ne mogu da budem ni ”mali flamanski jp J pejsažista”. S obzi-1 v rom da tako nešto ni- : . | kad nisam rekao, to se \j može smatrati najobič- I f nijom glupošću. Pošto je duh iz boce več puš- I ten, grupa Ijudi je iz sve 1 snage krenula da napada - ne mojc delo, več rnoju prošlost. Nisu ima 1 i v _. >4
potrebe dapotoj mojoj prošlosti čeprkaju jer sara o njoj sam govorio, upravo zato što sam smatrao da nemam čega da se stidim. Imao sam divno detinjstvo i isto toliko lepu mladost. Međutim,. zahvaljujući tim napadima, dobio sam prostor u novinama i na televiziji. Igrajući se, kroz smeh i šalu, "nalupao” sam ih k’o malu decu. To ih jc, naravno, još više iziritiralo pa su se udružili i počeli da pišu javne proglase protivmene. 199J. Vrhunac je bio kada je između 166 radova, nastalih povodom stogodišnjice smrti Nikole Tesle, brla izložena i mojaslika. Timeje, po mišljenju onih koji me nisu voleli, prevršena svaka mera. U to vreme napadan sam u skoro svakoj emisiji ” Galerij e tajni”. Moja neuspela koleginica, inače dobra voditelj ka, iz emisije u emisiju dovodila je Ijude koji su me kritikovali, zaboravljajući pri tom da mi tiriie prave sve veču reklamu. Pošto sam stalno smišljao neke štoseve, narod je počeo da uživa u mojim odgovorima. Kada sam ih dovep dotle da više nisu mogli da se boге, počeli su da omalovažavaju kupce mojih slika. Govorili su da su to novokomponovani bogataši, koji nemaju pojma šta je umetnost. 1994. U septembru mi je moja drugarica Gordana Drašković, odbornikuopštiniVra- čar, rekla da se u Sokolskoj 10 izdaje ateIje i da je, u moje ime, podnela molbu. Pošto јој se dopada Šobajićevo slikarstvo, istovremeno je
I podnela | i molbu za njega, ali za ateIje-stan. Naglašavam da se taj atelje dodeljivao, a onaj koji je mene zanimao - iznajmljivao, Kada sam otišao tamo, video sam đa zgrada nema lift, što mi se nimalo nije dopalo, ali me je bilo sramota da kažem: ”Neću”, jer se ona toliko angažovala. Odjednom, svi odbornici su se đigli na noge. Cak je, tim povodom, održan i sastanak. Svi redom su počeli da čitaju novinarske tekstove u kojima sam omalovažavan, a jedan od njih je rekao; ”Nečemo masnoj guski mazati guzicu”. Branio me samo Paja Krunić. Coveka ne poznajem, pa mu se zato zahvaIjujem ovim putem. Sobajić, takođe, nije dobio ateIje, mada im je, kao kulturan čovek, poklonio i svoju mnografiju i nekoliko grafika. lako su mu se tamo svi šlihtali, kad je izašao jođ predsednika, čulo se: ”Šta
on misli? Nek’ mu da Miteran”, pošto rau je Miteran otvorio izložbu. Na kraju ja u mojoj opštini nisam mogao ni da iznajmim atelje, a moja drugarica je dala ostavku i đigla ruke od politike. 1995. Početkom ove gođine zamoljen sam da učestvujem na dobrotvornoj aukciji za jedno teško bolesno dete, čiji je otac radio u GSP-u. Dao sam dva originala a dete je, što je najvažnije, đanas, hvala Bogu, živo i zdravo. Posle te aukcije na mene se obrušila nova lavina napada. Pomenuta voditeljka "Galerije tajni”, inače netalentovani slikar, pokrenula je npvu akciju. Između ostalog, govorila je da je i meni i mojim slikama mesto u ga-
”Vrhunac je bio kada је između 166 radova. nastalih povodom stoaodišnjiee smrti Nikole Tesle. bila izložena i moja slika. Time je. po mišljenju onih koji me nisu voieii. prevršena svaka mera. U to vreme naoadan sam u skoro svakoj emisiii ”Galeriie taini”. Moia neuspela koleainica. inače dobra voditeiika. iz emisiie u emisiju dovodiia je Ijude koii su me kritikovali. zaboravljaiući pri tom da mi time prave sve veću reklamu!”
1. MART 1999.
27