Sveti Sava u narodnom verovanju i predanju : jedna od lako ostvarljivih dužnosti prema prosvetitelju našem
Ба
125.
Кад је реч о оваквом чуду, што га је Св. Сава по народном веровању учиниоу Рамском крају, да покажем и још једно слично предање из суседства. Г. Миливоје Башић, професор, рече ми, да му је некад објашњавао пок. Вуле Поповић, бивши намесник велико-градишки, како народ тумачи постанак имена Базјаша, с оне (банатске) стране Дунава. Хтео, веле, Св. Сава да се на оном месту превезе преко Дунава, али силна кошава сметала је чамцу да плови. Наљућен, Св. Сава каже кошави: „баш зјаш (зијаш)!“ Од тих речи остало је име месту Базјаш. Да овом предању може бити стварног повода сведочи то, што је црква у Базјашу посвећена Св. Сави, а недалеки манастир Месић основали су ученици Св. Саве.
Кад смо претпрошле јесени (1925. г.) путовали за Цетиње на прославу преноса Његошевих посмртних остатака на Ловћен и били пред Иван Планином, казивао ми је (17.1Х) у жељезничком возуг. Др. Сава Љубибрашић, референт Епархијског Савета Дабро-Босанске Епархије, како је недавно (1924. г.) био у селу Трнову, више Сарајева. Кад је једног празничног дана разговарао са групом сељака, један старац из неког од околних села, показујући руком на гранични кланац између Босне и Херцеговине, рекао је: — „Видиш ли онде оно Жодријело, донде је долазио Св. Саво. Кад су га питали, зашто не иде даље, одговорио је, да њему на те стране нема мјеста, јер народ тамо није чист.“ Г. ЈБубибратић се упустио с њиме у разговор, да би видео, шта он разуме под чистоћом. Старац. му је објаснио, како је у Херцеговини народ побожан, поштен, гостољубљив, чедан, а у Босни да није баш тако чист. „ИУ у Херцеговини, вели, сада попушта, али се опет још по нашијем кућама (грачни босански крај) одмах познаје, ако имају какву, одиву из суседнијех херцеговачких села. Таква је кућа напреднија, угледнија и чишћа.“ Онамо народ реч чист употребљава за израз појма о моралној чистоћи, а за телесну и предметну чистоћу каже се опран. :
9. Опште народне приче о Св. Сави.
Нема српске куће, у којој се бар понешто не зна и не препричава о Св. Сави, а има крајева, у којима је тих казивања тако много, да представљају с многих страна веома важно духовно богаство. Од тога је доста покупљено, али несравњено већи део чека на родољубе, који ће ово благо везати за хартију и спасти га од заборава и не оставити га дељем мењању и дегенерисању, што време природно чини. Док се овај поновљени апел за то штампао, изашла је збирка до сад објављених прича и осталих народних умотворина