Sveti Sava u narodnom verovanju i predanju : jedna od lako ostvarljivih dužnosti prema prosvetitelju našem

_ 40

_ског, Осоговског Св. Јоаким и Ане и других ктиторија Немањића и рударством обогаћеног Душановог великог војводе Оливера, затим и породице Дејановића. Некадашњу културну моћ ових крајева нарочито посведочава жива старина, очувани споменик духа и срца, свесности наше старе Цркве и њене сопствене црквено-просветне радње, — слављење свога Св. Саве: и у пољопривреди, и по занатима, и по кућама. Оно није поколебано ни онда, кад су насилним партизанст ом _к терором егзархијских агената поједина села у једном делу ове зоне за неколико деценија са црквом и школом одвојена од нас била. _ | а == -

И у овим су крајевима технички мајстери, т. ј. стручни рудари били Саси. Они су дали полет старом српском рударству, кад се од прве половине ХШ века (1242. г.) почеше

нагло досељавати на позив српских владалаца, а по свој при.

'лици посредовањем Дубровчана, који су са Млечићима бивали предузимачи и закупци рудника и давали капитале за рударска предузећа.) Долазили су у овај крај и наши рударски раденици из других рудних области, па и с даљег истока, где није било слављења као код Срба мештана, староседелаца. Да би се и по томе изједначили са својом околином и у свему се у њу утопили, они дошљаци, који су се стално овде настаНили или женидбом природили, узели су и славу. Црквени

_ представници и сам народ, који је гајио нарочиту љубав према своме прослављеном просветитељу, саветовали су им, да Св. Саву узму за крсно име своје; пошто је Св. Сава и иначе био заштитник и целокупне народне радиности, а о њему сеу оним крајевима, исто као и у Херцеговини, чувала силна предања свију видова. Сем тражења рада, које је доводило нове насељенике у овај крај, он је за турске владавине био и страна уточишта, азила. Почевши северно од Кратова и Криве Паланке са Осоговским планинама и Козјаком, па про"дужив планинским ланцима преко Власине и Крајишта до Лужнице, где су свуда села и данас живи источни матич__њаци светосаваца свечара, онај је крај гудурама својим, које нису просецали никакви велики путеви, давао врло безбедна склоништа и онима, који су бегали од крвне освете, зулума, па и из сопствених међусобица. Од њих су неки, рудари већ, доносили са собом и слављење Св. Саве, а други, приновљени Срби, узимали су га на новом насељу за домаћег заштитника свог. Тако, у Броду, у Власотиначком Срезу, Тошинци, пореклом из Љусшендила, славе Св. Саву, а тако исто 30 кућа Рашинаца, као и њихови одељаци у Црној Трави. Постоји предање, да су они „одоздо“ дошли, т. ј. из Србије. По некима су „добегли«“ из Бугарске, по другима из Јабуко-

'В. Карић, Србија, стр. 386.