Sveti Sava u narodnom verovanju i predanju : jedna od lako ostvarljivih dužnosti prema prosvetitelju našem

71

сваког понаособ, како би сви благословени били у име Господње ...“'). Е Народ је привезанији к заветованим малим празницима, него ли према онима, што их је црква прописала као. главне, с потпунијом ревношћу и стргошћу испуњава заветне него ли што издржава опште црквене постове. Кад је један духовник повео о овоме разговор са извесном старицом у Босанској Крајини, она је овако резоновала. „Чујеш, господине, што ћу ти казати, безгрешније је и у саму неђељу радити, него ли кад је завет“. Кад јој је овај обратио пажњу на четврту Божју заповест о празновању седмог дана у недељи и објаснио јој ову, она је продужила расуђивати. — „Е јест, господине, тако, али кад један инсан неђељом ради, онда само њему уди, а ако ли ради кад је завјет, онда уди цијелом селу, па зар није то велика грехота оставити цијело село гладнор“:). На овај начин морално — религиозно мудровање народа правда неприкосновеност завета његових. Али обичај заветовања и ревносно испуњавање завета има много дубљег корена. Оно је срасло с душом наших прапредака још у старој дохришћанској вери њиховој, па се само, као урођено наслеђе, хришћанством углачано и јаснијим смислом осветљено, до наших дана очувало, као саставни део суштине душе оног, који је заветован. Тако се само може и разумети, што ће народ наш црквени пропис и прекорачити, али завет нипошто, што је оно наше заветно „веру дајем, вера ми је тврда“ онолико светло. и једно од највећих богатстава и моралних украса душе и карактера патријархалног Србина. За наше далеке претке, од којих смо ову урођеност наследили, каже Прокопије, византијски историк из М! века, ово. — „Кад им је већ смрт на домаку, или их савлада болест, или су у рату, заветују се, ако избегну, да ће одмах за душу жртвовати богу. И спасавши. се жртвују, као што су обећали““). Из наших народних умотворина и веровања могли би навести много буквалних потврда овом Прокопијевом сведочанству, на пример почевши од оне приче, како се дављеник обраћао Св. Николи ла га избави, обећавајући, да ће му, ако га спасе од смрти, упалити велику свећу, па до оних нарочитих наглашавања у чисто народним молитвама своме крсном светитељу, како дотични светитељу меси колач, пали свећу и диже у славу, а зато, по народној реалној логици, од њега, као у неку руку заду-

) Иван Павловић, До; маћи извори за српску шешорију, УП! књ, Гласника брп. Учен. Друштва, | одељ., стр. 107.

2) П. (С. Иванчевић, јеромонах, Зав/27, завјетина, увјет, У Босанској Вили, год. УП, 1893., стр. 365.

1) Ст. Станојевић и В. Ћоровић, Одабрани извори за Сраску Истшо_рију, |, доба од у!—=Х века, Београд 1921. год., стр. 3