Timočka buna 1883. godine

91 скупштини и има право да на време. обустави свако решење

среске скупштине и других извршних органа, док таку спорну ствар не реши министар.

Мени се чини да нема никаквог довољног и озбиљног разлога да влада има свога комесара у новом срезу. Таквом владином комесару, како мисле неки, била би му дужност да - само реферише влади о радњи среских органа. То се може постића и без владиног комесара. Треба само усвојити да је среска скупштина дужна свако своје решење саопштити државној влади, и да такво решење среске скупштине добија силу закона тек ако државна влада кроз извесно време не изјави 24 доносено решење спада у делокруг среске скупштине. И тиме постаје владин комесар у скупштини среској сасвим излишан,

Но можда ће неко рећи да закон могу газити срески чиновници, а у томе их може помагати и сам контролни одбор. _и ту је потребан владин комесар како би могао одмах или сам или преко министра стати на пут таком гажењу закона. Но по мом мишљењу и овде је владин комесар излишан. Кад се не врши закон свагда неки пати од тога невршења, и њему је остављено право да се може жалити министру кад држи да су материјални закони погажени. Таким начином министар може дознати кад и поједини чиновници газе закон. Таким начином он то и данас дознаје. Министар ће извидети ствар и ако је заиста какав чиновник погазио закон тужиће га суду, па како му буде. Према свему овоме није потребан нарочити влади комесар који ће у срезу играти улогу референта. А ако се баш мисли да је такав референт ради државне хармоније потребан, држава има у срезу једног свог чиновника, па нека њему стави џ дужност да извешћује владу 0 злоупотребама свију звани=ника среских. Ја сам пак тврдо убеђен да оваква мера нема никаквог разлога за свој опстанак.

М. Начело изборног права.

Ни једно од питања, која је радикална странка истакла на својој политичкој застави, не наилази на толика отпор и протест, на колики наилази изборно право. Па не само да има против ника овоме у партијама противним радикалној, него их се налази и у самој радикалној странци, само што су побуде код једних и других различне: први нападају изборно начело с тога, што виде да тиме губе из својих руку сву туторску власт над народом, што губе једно моћно средство, којим су досад држали народ у стези, што чиновници постају само вршиоци за кона и ничег другог. Док тако не мисле и неки чланови рг-

аикалне странке. Они се боје да се усвајањем изборнога права не деморалише правда, да изборни чиновници зависни од на-