Timočka buna 1883. godine

143

Та ко се не сећа шта су Срби чинили у почетку овога века, кад су устали на оружје! — Зар би Србија постала да Србин није чувао и крио оружјег Зар би слобода српска васкрсла да је Србин пристао да му се живом оружје одузме. Зар се не сећамо шта су Срби претрпели кад се покушавало да се од њих оружје покупи»

Историја јасно каже да је Србин радије пристајао да подноси највеће муке, само никад није пристао да му се оружје одузима. Оружје се отимало, а никад се није давало. У свима преговорима за време ослобођења српског увек је био први и највећи услов да Србима остане оружје. — Увек су турци вољни били да много обећају само да им Срби положе оружје — а Србин се увек противио, увек је готов био пре да на муками умре, но оружје преда. Он је свестан био да нема живота, нема слободе без оружја.

Историја каже: кад турци обичним средствима нису могли постаћи своју намеру, онда су они прибегли насиљу. Да би се могло пронаћи место где је оружје било сакривено, најобичније "средство било је ударити човеку по сто до двеста батина; изубијати га и осакатити није ништа значило код Турака, а врло су често и по некад и веома жестоко шибали и женскиње, како мушким тако и женским надевали су на главу торбе с пепелом, који се увлачио у нос, у уста и уши и грдно им лица ружио; некима су привезивали ноге и руке за дрвеће и метали им на груди камење; једнога су Србина из Грбице привезали за гредицу и пекли код ватре, као на ражњу, да им преда оружје, за које су чули_ били да у њега има. Многи су и умрли у таквим мукама; у броју осталих убијају и Станоја Главаша, коме су дозволили били да носи оружје.

Изнуђавање и отимање оружја принуди Милоша да спасе свој живот те вешто побеже од Турака и отпоче борбу за слободу српску, која поново Србију подиже.

Код таквих историских примера, код таквих светлих успомена, где се види како слобода поново ниче кад Турци хтелоше оружје од народа покупити, нашло се данас у Србији људи, који преко двогласне скупштине протурише закон да се од народне војске одузме оружје, нашло се људи, који се угледаше на државе, која се боји својих поданика.

Не би човек могао мислити, да су српска осећања тако умртвљена, да су светле и величанствене појаве нашег ослобобења тако потавниле, да се може у главу једног Србина уселити масао да је оружје у рукама народне војске опасно и штетно по ра-витак и напредак народни.

Помислите само како ће бити Србину кад му стану скидати пушку с дувара, пушку с којом је делио срећу

и несрећу у рату, пушку с којом је у логору друговао,

пушку с којом је ПАПИ тела обарао, пушку која му је

живот сачувала, пушку с којом је бранио своју децу, род