Timočka buna 1883. godine

У о

1888. год. после абдикације краља Милана. Нема сумње да је за ово политичко убиство крив највише, а можда и једино сам кнез Милан као командант целокупне војске, али велика одговорност лежи и на либералном кабинету, јер није ништа предузимао да се овај злочин спречи. Изгледа, да неким члановима кабинета Стевчиног није непозната била намера кнеза Милана да нестане овог изврсног и храброг војника, а свима је члановима владе било познато да је Марковић био осуђен на смрт, па ипак нису предузели потребне мере да се ова казна не изврши. Ни после стрељања Јеврема Марковића либерална влада није протествовала против чина Врховне Команде, што значи да се је она солидарисала с убицама Јев. Марковића, те стога и на њу пада љага за овај злочин ; а она је за њега одговорна и пред историјом и пред нараштајем, који се буни против њеног политичког рада и који се спрема на очајну борбу против ње. Значајно је да су и угледнији либерали осуђивали овај злочин и бацали за њега сву одговорност на Врховну Команду.

Због Тополске побуне изведени су били пред војни суд у Аранђеловцу и познати добротвор српске књиге: Илија Коларац, и Аћим Чуммћ, адвокат. бивши професор на Великој Школи, бив. председник општине Сеоградске и бив. министар председник консервативног кабинета; њих је војни суд осудио на затвор, који су издржавали у Пожаревачком Казненом Заводу. Илија Милосављевић Коларац, који је још за живота свога основао књижевни фонд, чијим су новчаним средствима штампане многе за народ корисне књиге, који је све своје имање завештао оснивању Универзитета, био је већ при крају свога живота кад га је ова несрећа задесила. Заузимањем Стевче Михаиловића, председника либералног кибинета, кнез Милан је Коларца помиловао после неколико месеца од даљег издржавања затвора. Аћим Чумић био је првак међу консервативцима и осуда над њим као и над Коларцем само је увећала нерасположење против владе њихових политичких и личних пријатеља. А. Чумић је остао у затвору све до 29. озтобра 1880 г. кад га је амнестија кнеза Милана, под Пироћанчевом владом, ослободила пожаревачког затвора.

Радикална струја против либералног режима

Сем ратних последица и жртава Тополске побуне било је и других узрока, који су појачали нерасположење народа против либералне владавине, нарочито међу следбеницима идеја Светозара Марковића. Због писања у „Раднику“, либерална влада намеравала је да притвори Свет. Марковића 1882. год. и да би ово избегао, Марковић се уклони из Београда и настани се у Новом Саду. По повратку своме из емиграције настани се у Крагујевцу, отпочне издавати лист „Јавност“, у друштву са Савом Грујићем, који је тада био технички официр у тополивници, коју је ускоро после тога напустио. Св. Марковић је још