Timočka buna 1883. godine

184

Руса женског. Пера нам рече да ту тегобу можемо избећи, кад детету дамо име „Споменка“. Сви се сагласисмо да такво име дамо мојој ћерци, које би нас подсећало на овај догађај ту нашу жељу имали би Коста и Паја да саолште мојој супрузи.

У времену, кад смо се споразумевали какво име да дамо мојој ћерци, утрча у собу као бесомучан наш анђео весник, наш добри Јев. Јуришић, и без и једне речи загрли и мене и Перу и усне му грчевито подиграваху љубећи час једног час другог. У загрљају овог човека, пуног топлине и родитељске радости јецали смо и узајамне сузе радоснице оросише наша радссна лица. Требало је времена док смо се умирили.

Стишали смо се. Јуришић нам рече да је и он био с нашим друговима код ђенерала Теше Николића, и чим смо ушли у његову собу, ослови нас „У добри час сте дошли. Могу вам саопштити радосну вест, да је краљ помиловао ваше другове: Тодоровића и Милошеваћа, и свео им смртну казну на десет година заточења, а за даље нека Бог да здравље: „робом икад а гробом никад, вели мудра народна изрека“.

Ја тада замолим ђенерала, да ми допусти да вам могу саопштити ту радосну вест, и по његовој дозволи ја формално дојурим да то учиним.

— Сад се ви смирите а ја одох. Њоки Стефановићу, владином комесару, који ме зове да ми сигурно то исто саопшти.

И оде. Кроз кратко време се врати. Рече нам, да га је Стефановић изгрдио што смо Јуришићевом кривицом остали под смртном казном дуже од пола часа.

— Ви сте криви што су осуђени Тодоровић н Милошевић дуже под смртном казном него што треба. Идите и доведите их што пре. –

Тиме ме прекори, а ја окренем и дођем хитно право вама. Хајдмоте да не чека а и ви да се што пре ослободите ваших окова.

Ја и Пера одосмо с Јуришићем владином комесару Ђоки Стефановића. Кад смо прелазили улицу, видесмо више радозналог света; изгледало нам је да се знало за краљеву милост. И ако су окови исто толико тешки као и пре подне, ипак се орже корачало; да није звекета ланаца, не бисмо ни знали да их носимо.

Уђосмо у начелство, које је преко пута од општинског суда и општинских апсана. Јуришић нас уведе у ону исту канцеларију у којој нас је иследни судија испитивао, у њој беше само Стефановић. Владин комесар нас, стојећи за столом, сачека и саопшти: да нас је Његово Величанство не само помиловало од смртне казне него нас је ослободидон робије и свело нам казну на десет година заточења.

Пажљиво саслушасмо ово саопштење и замолисмо вла диног комесара да саопшти Његовом Величанству нашу дубоку