Timočka buna 1883. godine

183

Андра и Гига написаше Краљу депешу којом га молимо за помиловање, ја и Пера је потписасмо, а Јуришић је узе и однесе.

За све нас су настали тешки душевни потреси. Наши другови су сконцентрисали своје душевно саучешће на нама; њихови душевни болови нису били слабији од наших. Сви, а нарочито Андра и Ђаја ломили су се душевно; тешили су нас, час једног час другог, како се теше другови, који живе о белом хлебу. Свима је било тешко, али нама двојици осуђенима на смрт, било је најтеже. Може се узети како се хоће; могу се сматрати наша осећања, наши душевни болови, наша туга при растанку с нашим друговима, с нашим милим и драгим, с нашим животом, као малодушност, али су то била осећања тешког бола; наша туга за оним што губимо, за нашим животом била је толико велика, толико јака, да се она могла само сузом разгалити, И што је значајно, нисам жалио живот као организам, нисам себе жалио као јединку, него сам жалио за оним што остављам. Кад бих смрћу изгубио само мој живот, кад не бих имао да жалим ни за ким и ни за чим, мислим да ових душевних болова не би било. У овим мучним тренутцима нисам ни помишљао на мој живот него на моје драге и миле које смрћу својом остављам; жао ми је што их више нећу видети; што ћу бити погубљен и нећу видети своје дете, које се родило пре осам дана, ово ми је најтеже било; нећу видети свога друга; пропадају ми сви идеали младости моје. Све ми се чинило, да не бих осећао ове потресе да нисам имао кога да остављам за собом.

Наступила је била код нас једна мешавина болних осећања која изазивају сузе код свију нас: плачемо ми, чије ноге још обавијају хладнн окови и који сваког тренутка можемо престати да дишемо, а плачу и наши другови, који нас напуштају и враћају се својим милим и драгим, враћају се у наручје слободи.

У таквом душевном стању донеше нам јело. Једњак се формално згрчио. Наступило неко грчевито стање; уста се истина још отварају, али једњак не пропушта ништа. Андра ми меће храну у уста, али се она задржава у устима, једњак је не пропушта. Свака другарска понуда остала је узалудна.

Најзад Андра, Ђаја и Гига оставише нас и одоше Теши Николићу, генералу, Краљевом Комесару да га моле да и он помогне нашу молбу, упућену краљу за милост. Њима се придружио и Јев, Јуришић, који им се понудио да им покаже стан ђенерала.

Нас четворица: Пера, Коста, Паја и ја остадосмо сами. Ја и Пера отпочесмо казивати Кости и Паји наше поруке.

Још кад сам добио вест да сам добио кћер, премишљао сам какво име да јој дам. Желео сам јој дати такво име, које би потсећало и њу и остале моје миле и драге на 28 новембар 1883 г. Цветак „Споменак“ Руси зову „Њезабудочка“; сметало нам је што је тај цветак код нас мушког рода а код