Timočka buna 1883. godine

демонг трацију против либералног режима. Трагична смрт Адамова и забрана држања парастоса узрујали су народ. Смрт Адамова послужила је као јако агитационо средство против либералне владавине и као јако изборно оруђе при првим изборима. за Народну Скупштину.

Кабинет Милана Пироћанца. Почетак напредњачке владавине.

Последице минулих ратова са свима унутрашњим и спољним тешкоћама и неуспесима, са примљеним и неизвршеним обавезама на Берлинском Конгресу — принудили су либерални, Ристићев, кабинет да одступи.

Ристић је поднео оставку свога кабииета 19. октоб; а 1880. године.

Кнез Милан је примио оставку Кабинета Јована Ристића, и поверио је састав Кабинета, као што напред поменух, Малану Пироћанцу, вођи млађих консервативаца.

Милан Пироћанац, париски правник, отпочео је своју каријеру као дипломата а завршио ју је као правник. При саставу кабинета је поред председништва задржао за себе и портфељ министра правде, јер је имао да изведе организацију судске независности.

Душа Пироћанчевог кабинета био је Милутин Гарашанин, који је по својој професији био војник, али који није по свршеној војној школи у Француској отишао у касарну него у млин у Гроцкој, где је поред млинарског посла често био биран за председника грочанске општине и за народног посланика за срез грочански. Очекивало се од Милутина Гарашанина

да ће као министар унутрашњих дела у Пироћанчевом кабинету

завести све оне унутрашње реформе, што их је као народни посланик тражио од либералне владе. Ове наде су с правом полагане на њега. У његових савременика је још била у живо успомени једна његова изјава у Народној Скупштини 1876. г приликом претресања неких измена закона о штампи. Он је тада рекао, да је штампа један орган за исказивање мисли, да је она природна функција човековог организма, и да је не би. требало ограничавати никаквим законским мерама. Али кад Устав. предвиђа да ће се о штампи донети нарочити закон, онда он предлаже да тај закон има један једини члан, који би гласио: „Члан први: Штампа је у Србији слободна“. Такав један политичар с таквим погледом на штампу улази у Пироћанчев кабинет за министра унутрашњих дела. Веровало се, да ће такав министар ослободити окова слободну реч, дати маха слободном исказивању мисли, и његов први закон о штампи примљен је акламацијом једногласно. Али се тада није могло слутити, да ће тајисти Гарашанин доцније, кроз врло кратко време, себе дезавуисати и рећи јавно у Народној Скупштини: „јавно је мњење безобразно“.