Timočka buna 1883. godine

220

"била у стању. Јоца Петровић, министар војни подноси оставку 24 новембра, и на њега и на шефа генералштаба Атанацковића "падне сва одговорност за неуспех.

Краљ Милан и М. Гарашанин знали су ко је прави кривац неуспелог рата, Краљ Милан је осећао да је он највише крив, сигурно је тако мислио и његов први министар. Али је слаба утеха била за земљу кајање и признање кривице краља Милана пред својом савешћу. Требало је земљу спасавати од срамоте и династију од пропасти.

Јоцу Петровића као министра војног замењује Драгутин "Франасовић, а врховни командант постаје Хорватовић.

Франасовић је била поверљива личност краља Милана; он је имао одобрење од краља Милана да му каже оно што мисли а не оно што се краљу Милану допада. Франасовић је говорио краљу истину, па ма како она горка била. И најокорелији противници радикала а камо ли Франасовић, који је имао међу ра„дикалима доста личних пријатеља, морали су говорити краљу да му се ваља мирити с радикалима, који имају у народу већину; неизбежно је потребно било преговарати с виђеним радикалима, који су у слободи били; преговарати с онима које је осуђивао због зајечарске буне; па преговарати и са члановима Главног одбора радикалне странке, а пре свега с Пером Тодоровићем. Краљ је покушавао преговарати са виђенијим радикалима крагујевачким: с Пајом Вуковићем, Сретеном Аеђелковићем, поп Милојем Барјактаревићем, Симицом Костићем, адвокатом. Ови су упућивали краља Милана на београдску тврдињу где су издржавали затвор чланови Глав. одбора и остали радикали, осуђени због зајечарске буне; известили су краља да не желе преговарати с њим, док се сви осуђени њихови другови не пусте из затвора. МИ краљу Милану није остало ништа друго него да послуша савет својих личних пријатеља, који су му то исто саветовали. |

Краљ Милан је сад свестан био да се без народа не може ратовати; водити грат без народног поверења, значи унапред изгубити битку. И да није намеравао продужити рат с Бугарима, ипак му је потребно било показати се морално јак; требало је Бугарима предочити да ће евентуални рат продужити српски народ а не краљ Милан. А ово је краљ Милан могао постићи само задобијајући поверење свога народа; што је значило, ако се измири с радикалном странком; ако пусти из затвора осуђене чланове Глав. одбора радикалне странке и остале осуене радикале, и с њима отпочне преговоре. Милан се реши на овај корак. За ово му није потребан био никакав посредник, науми да сам лично приступи измирењу.

Састанак Краља Милана с Пером Тодоровићем 27. децемора 1885. у тврдињи београдској.

На Светог Стевана, трећег дана Божића, 27. децембра 1885. г. ст. стила, око 6 часова доће нам у затвор Блаж Ђурковић, артиљериски пуковник, командант београдске