Timočka buna 1883. godine

225

тврдиње, онај исти који је тако сретно угушио Зајечарску буну. Прозор моје затвореничке собе гледао је на бастион изнад казамата, и могао сам видети сваког који нам је долазио. Чим сам видео Ђурковића, тркнем у другу собу, где су били Пера и Паја Михаиловић. Тек што сам им саопштио да Блаж долази, још нисмо ни дошли к себи од изненађења, и Блаж Ђурковић улази у њихову собу и позове Перу да пође с њим. Пера се поче извињавати како је хаљкаво обучен. Блаж му на то рече, да не мора ништа, само нек доведе у ред своје панталоне и обуче зимски капут, јер је хладно. Пера послуша. пуковника и одоше. Остадосмо нас тројица и отпочесмо правити разне комбинације. Да је дошао по Перу дежурни официр ствар нам не би изгледала загонетна: дошао неко да се види с њим и тиме би се овај догађај и објаснио. Али у место дежурног дошао је сам командант града. Истина, и он води Перу да се види с неким, али тај „неко“ није обичан пријатељ Пе„рин, него је сигурно неко од крупније господе. Нагађали смо, лицитирали смо у погађању, и највећу цену, коју смо могли дати, јесте неко од министара, а по најпре нам је дошла на памет посета Драг. Франасовића, који се с Пером зна и пази из рата Српско-Турског, кад су обојица били на Делиграду у Врховној Команди. Хватао се сутон кад је Перу одвео Блаж Ђурковић. Физиономија Блажа Бурковића и његово скоро фамилијарно понашање. (Премда је он свагда био красан благ човек) уливали су нам наду да ће нешто добро бити. Да тако мислимо храбрила нас је још и та околност, што је кроз: неколико дана и нова година, кад се обично дарује владарево помиловање осуђеницима. Сви смо осећали оно што нам је пријатно било и што желимо да се деси, али се сваки устеза да то своје осећање и каже бојећи се подсмеха.

А Карапешића као за пакост нема. Прошао је читан час од Периног одласка а Зара нема. Тек доцкан, око 7 часа појави се Карапешић. По његовом брзом кораку закључисмо да нам доноси важну новост. Како је био мало гојазнији но обично људи његових година, то се прилично заморио и задихао,

— Краљ Милан је дошао Пери у Пашин Конак. Дошао је да обиђе рањенике у болницама, и пошто их је посетио, са сваким рањеником по коју прозборио свратио је у Пашин Конак, где га је Пера већ чекао у великој сали на доњем спрату. (Оставио сам их тамо а ја тркнух да вас известим, и враћам се одмах.

— Ама кажем ја, сва тројица гракнусмо у један глас (а нико није ништа казао) да ће бити нека крупна посета кад сам командант града долази по Перу. Сад се почесмо вајкати што раније не рекосмо да смо мислили да сам Краљ Милан чини ту посету Пери,

Били смо као на жеравици. Били смо нестрпљиви. Седим, устајем, шетам, премишљам о посети. Сад смо сви сложни били у томе, да се та посета тиче нашег ослобођења.