Timočka buna 1883. godine

226

слободе. Колико смо пута говорили, да бисмо покушали да се успужамо и уз ону бандеру на пашином конаку, само кад би нам обећали слободу, иако си био уверен да обећаваш нешто "што не можеш испунити, и то све за то да би се дочепао слободе, коју сад добијаш и без тога пужања; замераш ми што сам дао краљу реч без твога „пуномоћија“. Твоје јунаштво си документовао и на преком суду у Зајечару; ја сам те због тога твога кукавичлука више пута прекоревао; али кад хопеш сад да си и бољи и већи јунак од нас свију, онда кека ти буде, нећу ти кварити задовољство да будеш бољи јунак од нас. До сад смо сви, радили, како је који могао, да се ослободимо, а нико никоме није за то давао какво пуномоћије, а сад ми ти пребацујеш што сам краљу обећао да ћемо га помагати ако Бугари нападну нашу земљу, ако не хтедну с нама закључити частан мир. Кад је тако, драги мој Коста, онда нека ти тако и буде; ја идем сад право у моју собу, накитићу краљу Милану писмо, у коме ћу му јавити да Коста Таушановић | протестује што сам и у име његово дао обећање за евентуално продужење рата против Бугара без његовог „пуномоћаја“.

Једва смо задржали Перу да не изврши своју претњу.

Коста се почео извињавати, и није мислио корети Перу због датог обећања, него мисли, да би боље било да је такво обећање дато краљу после споразума с нашим друговима у слободи.

— Па ја нисам ни давао обећање у име њихово него у име наше; о томе је краљ с њима већ говорио.

И ја и Паја смо у свему усвојили Перино обећање. Употребимо и молбу и савете да Пера одустане од ове своје намере.

— У осталом ради шта знаш, рече Пера Кости, ако ти је пријатно да останеш овде, ти онда изјави да не примаш краљеву милост, али још данас, а не да чекаш 1. јануар кад већ будеш помилован.

— Јок Бога ми, и ја излазим с вама, уситни Коста.

И ако је Пера донео вест о помиловању, он је све до Је јануара провео као и обично. Седео је непрестано замишљен пред пећи; џарао у огањ и размишљао, али о чему је мислио -— сам ће знати, сигурно о ономе што ће наступити после нашег ослобођења. Ми смо међу тим спремали своје ствари. Наш слободњак донесе нам 31. јануара вест да је краљ тог дана изјутра отпутовао у Ниш. Првог јануара 1886. год, још рано изјутра спаковали смо све; спремио сам се да не лангуонм око облачења кад нас позову. Спремио сам се потпуно, само да пођем. Седео сам на столици за столом, за којим сам две године радио напорно и са великим задовољством. Кроз прозор, седећи за столом, видео сам сваког који нам долази. Нисам тога јутра напуштао ни столицу, ни собу, очекивао сам тренутак кад ће нам весник доћи. На сахат кули искуцава 11 ча-

сова; после тих откуцаја, који су јако узнемирили моје срце