Timočka buna 1883. godine

243

стварност; он је скрхао најјачи стуб радикалне странке, али

је и радикална странка осећала да јој тога стуба нема,

Кабинет лидерално-радикални створен апралским споразумом 1886

Прва година нашег ослобођења из затвора протекла је у испитивању прилика у земљи. Гарашанинов кабинет остао јен даље на управи земаљској.

И даље таворење Гарашаниновог Кабинета после претрпњеног пораза — било је само на штету напредњака: краљ Милан га је цедио док муги последњу кап није исцедио. Сви покушаји краља Милана да га освеже уласком нових снага у кабинет Гарашанина — остали су јалови; пад напредњачког кабинета очекивао се сваког тренутка.

Споразум између радикала и либерала, потписан на цвети 1886. год. наилазио је на све већи број присталица у радикалној странци, нарочито међу њеном интелигенцијом. Политичко стање у земљи после рата остало је исто које је било и пре рата; његове последице су се јако осећале; ма да је рат трајао кратко време није се могло рећи ни за једну грану државне управе да је била добра, али су се финансије са свим срозале биле. Све је то нагнало Краља Милана да скрене своју пажњу на споразум либерално-радикални. Већ на пролеће 1887. год. није била тајна, да ће Краљ поверити састав кабинета Јовану Ристићу, који није хтео узимати управу без радикала. Споразум углављен још прошле године остварио се 1. јуна 1887. г. Овај датум нам је донео остварење либерално-радикалног споразума, и по том споразуму радикали први пут долазе на владу заједно с либералима. У овај кабинет ушли су од стране либерала: Јован Ристић, Радивоје Милојковић, Алимпије Васиљевић и Јован Авакумовић; од стране радикала: Пера Ве-лимировић, Д-р Миша Вујић, Светозар Милосављевић и Сава Грујић. Овај кабинет трајао је своје мучне дане до 17. децембра исте године, кад је и споразум растурен.

Одмах у самом почетку политичког живота по споразуму осетила се у влади неприродност политичке везе; подела власти је унела раздор у овај брак. Радивоје Милојковић, као министар унутрашњих дела, био је одговоран за ред у земљи и са свим је природно, што је он као чувар јавне безбедности У земљи њу могао поверити само чиновницима које је познавао, који ће га слушати, који су осећали његову руку и његов начин управљања. Наивно је било мислити да Радивоје може друкчије управљати. Он је нерадо гледао да му његови другови у кабинету, његови ђаци у државној управи, чине замерке, а још мање је могао трпети да му се мешају у његове послове. Већ и сама подела места начелника окружних није била повољно примљена од стране радикала, који су били ван министарства. Користећи се тиме, што радикали немају довољно спремних људи, Радивоје је имао довољно разлога да за окружне начелнике постави своје опробане полициске снаге.

16“