Timočka buna 1883. godine

34

шали су нам терет, који смо по вашем поверењу и за срећу нашег народа примили.

У тим братским и срдачним изјавама поверења, ми видимо да смо погодили пут којим треба ићи у одбрани народних права, у неговању и стварању нових услова за свестрани развитак нашег народа. Ваша одобравања нашег рада и правца су нас окрепила и очврстила да и даље непоколебљиво останемо на том путу и даље без страха радимо у том правцу.

Наша начела, наша убеђења и брига за народним бољитком и народним слободама, определила су нам правац нашег рада, од кога не бисмо одступили никад, па ниу најтежим околностима; — али опет ваше одобравање дало нам је нове моћи и нове снаге, и утврдило нас је у уверењу да је наш рад у Скупштини израз жеља и потреба народних.

Браћо! — Ви сте читали адресу већине напредњачке, а читали сте и пројект адресе мањине радикалаца. У њима су обележене тежње и жеље како једних тако и других, иу њима можете наћи каква огромна разлика постоји како у схватању и оцењивању Србије и рада напредњачке владе, тако и у погледу нових закона и нових мера, које би требало извести и остварити.

Дебата о адреси још боље је објаснила поједине ставове у адреси њиховој и нашој.

Скупштинска већина искључила нас је из свију одбора, па и из одбора, коме је поверено било да сачини адресу, у којој би се отпоздравио владалац и оценио прошлогодишњи рад владе и правац њене политике.

Већина хвалила је владу за сав њен прошлогодишњи рад и није хтела у име најсветије дужности да прекори владу што је позитивне законе повредила и погазила, и што је кобни Бонтуов уговор Скупштини препоручила.

Мањина, и то из самих народних посланика састављена, није се могла никако толико заборавити да похвали гажење закона и одобри целокупни рад владе, па и све њене таксарине, маркарине и крчмарине итд.

Мањина скупштинска није се могла сложити са већином и похвалити владу што је руску политику и руски народ отуђила од Србије, и што је српску политику потчинила упливу Аустро-Угарске.

Мањина скупштинска никако није могла пристати да се чиновници умножавају, нова надлештва подижу, и да се укидање начелстава замењује са обласном поделом, т. ј. кајмакамијама, и то све ода се изврши пре промене Устава.

Мањина никако није могла пристати, да се Бонтуу даде Народна Банка и да се Србија изложи коначној пропасти, а већина је прихватила предлог владин баш у оном тренутку кад је банкротство Бонтуово неизбежно било.