Timočka buna 1883. godine

а,

сл

несретнице једним је ударом могла бацити земљу у вртлог тешких потреса и заплета, прекинути жицу правилног уставног развића, пореметити мир и спокојство земље на непредвиђено време, Цео уставни покрет, који се већ у толикој мери развио, био би обустављен у недоглед; ми, као пријатељи слободе и напретка и заступници правилног уставног развића, само се можемо од срца радовати, што је тај грешни покушај остао без. успеха. Главпи Одбор Народне Радикалне Странке“.

Попут главног одбора упутили су изјаве саучешћа и поједине општине и поједини грађана. Између многих изјава о томе мојих начелних пријатеља, штампаних у „Српским Новинама“, пала ми је у очи нарочито ова телеграфска изјава, коју сам и прибележис: Нож у подгрлац свакоме за такавмрзак покушај а проклетство народно биће му пратилац и с оне стране гроба. Гавра. Аничић, Веселиновић, Алекса Станојевић .... “ који су на годину дана доцније, због тимочке буне били осуђени на смрт.

Илка је била затворена у жандамеријској касарни, на Великој пијаци; Книћанка, њена пријатељица, Витковић и његова госпођа и друга сестра Илкина, супруга Петра Мохачанин трговца. (она је полудела у затвору) биле су затворене у горњем граду.

Једног дана марта месеца 1883 год., иследник по атентату Илија Мојсиловић, позове мене и Перу Тодоровића у беградску тврдињу, у канцеларију управника казненога завода ради неког саслушања. Перу пусте иследнику; дуго су га испитивали. Око подне изађе из иследникове собе а мене одмах пусте. Нисам имао згодног тренутка ни времена ни да га погледам а камо ли да од њега дознам о чему су га испитивали.

У канцеларији, сем И. Мојсиловића, судије првостепеног суда, који је ислеђивао по делу атентата, доцније иследник и при преком суду у Зајечарској буни, био је и Ђорђе Пантелић, касациони судија, доцније, под јесен, за време Зајечарске буне Министар Правде у Кабинету Николе Христића.

Мојсиловић ми прочита једно писмо, упућено Илки, тврдећи. да сам га ја писао. Разуме се, да сам ја одлучно одбијао тврбђење Мојсиловића. Ђорђе Пантелић се умеша и рече како он познаје мој рукопис, и како сам ја писмо писао и потписао. О томе ћу се и сам уверити, кад ми се писмо покаже. Да сам ја писац тога писма вели Пантелић, нема спора, јер сам га ја потписао; али њих интересује да знају: од кад ја познајем Јеврема Марковића и његову супругу, Јелену, и шта ме је побудило да напишем Јелени Марковићки прочитано писмо. Испричам на његов захтев, у кратко историју мога познанства с породицом Светозара и Јеврема Марковића, али поново изјавим, да никакво писмо нисам писао ни пок. Јеврему Марковићу, ни његовој супрузи.