Timočka buna 1883. godine

Писмо је међу тим одиста било моје; писао сам га из Пирота; и ако се из садржине писма могло судити да га је писао "неко од нас, који смо знали за нимеру Илкину, ја сам ипак категорички порицао да сам писао прочитано ми писмо. Кад су ми писмо прочитали, приметио сам, да није споменуто ни место тде је писмо писано ни датум кад је писано. Та околност ми је дала куражи да категорички поричем да сам ја писмо писао. Али сам при том знао и то, да Илка није остављала ориги'нална писма, него их је преписивала, изостављајући при том све, што би могло компромитовати њихове писце, те сам био уверен, да је и ово моје писмо преписано — њеном руком, и да се из њега није могло прокљувити ни име писца, ни место где пе писано писмо. Око два часа сопшти иследник и менни Пери Тодоровићу да моженио ићи кући.

Оженио сам се био јануара месеца те, 1883-ће године, стекао сам своје огњиште, те позовем Перу на ручак.

Моји су се забринули што нас тако дуго нема, али је радост, укући била у толико већа, кад су нас видели, и кад се тније збила њихова слутња да ће нас затворити.

Никола Пашић је знао да су мене и Перу позвали у град, ти био се доста забринуо кад је већ и три часа било а Пере, који је с њим становао, још нема. То га је побудило да дође мојој кући, да пита: да ли моја супруга зна што о мени. Ушао је у трпезарају, јер смо још за ручком били, отворио је врата, и кад нас је видео да смо ту, не рече ништа, и у највећој брзини и љутњн, врати се и залупи врата за собом. Никад нећу заборавити то љутито лице Пашићево; бивали смо у тешким моментима, али је свагда умео да се савлада. Могла се је код њега приметити брижност, веселост, али срдитост и љутњу умео је вешто да прикрије. Истог дана нашли смо Пашића и испри"чали смо му због чега су нас звали.

— То нека вам је наук да не треба писати таква писма, а још мање чувати их, па ни у препису.

Илка је била осуђена на смрт и помилована на двадесег година робије; затвор је исдржавала у пожаревачком казненом заводу. Двадесет деветог маја чусмо „да се Илка удавила јастучетом“: Разуме се, да нико није веровао у истиност ове вести, веровало се да су је удавили, али да се није сама удавила. Један лекар, који је био у КОМЕ тврди у своме извештају да је Илка „насилном смрћу уморена од другог, а да се није сама уморила“.

Пре смрти Илкине, ускоро пошто су притворили и њу и Лену Книћанку, пуче глас једног јутра по Београду да се Лена Книћанка обесила у апсани у горњем граду, али се при том тврдило како је се случајно окинула пушка оном војнику. који је Книћанку чувао, те је и сам погинуо

Доцније, кад су се Краљ Милан и Мил. Гарашанин јавно у литампи почели оптуживати, Краљ Милан је бедио Гараша-