Timočka buna 1883. godine

о2 новаца и које ће он с натезањем моћи да изврши. У таком случају преко је потребно упитати сав срез непосредно. Тиме се дознаје право мњење народа, дознаје се да ли је он моћан и вољан да изврши какву одлуку, коју је донела среска скупштина, или ће је одбити. Примера ради да напоменемо само ово. Свима је познат несрећан уговор са Бонтуом. Сваки ко није заслепљен „виделовачким“ слепилом, могао је јасно видети да је огромна већина народа била нерасположена према железничком уговору, и народ би га у огромној већини одбацио само да се о томе питао. Исто је тако са законом о монополу на со. И њега би народ одбацио, само да се упитао, и тиме би привудио владу да државне трошкове подмирује оним приходима, који су равномерно према имућству и приходу покупљени. Није ни у колико корисно по правилан развитак народни да му други капу, кроји па да му не да и да је проба, да види да ли је она таман за његову главу или није. Никаква скупштина, па ма колико она била веран израз својих бирача, не може потпуно представити жељу, вољу, смер својих бирача; сваки представнички систем без непосредног народног суверенитета још не постиже суштину народне воље; тек непосредним гласањем народа о каквом закону показује се право стање ствари, види се да ли већина народа усваја или одбија закон, који су усвозли његови преставници. Тек тада, кад се већина народа поред ећине своје скупштине изјасни да усваја какав закон, може се ећи да је такав закон заиста израз већине народа, тек се тада са пуно права може захтевати да се томе закону покорава сваки у срезу. п

Народу је тиме дато пасивно и активно право да се из јасни прима ли какав закон, какав закључак своје скупшитине или не прима. Кад какав закон скупштина донесе, и нити треБина посланика нити четвртина бирача не захте да се тај закон пусти на гласање у срезу, онда га народ усваја и тиме се пасивно изјасни за закон. То се обично може десити са законима или закључцима који су задовољили толики народ, да се ни четвртина не може наћи која би била против извесних закона, А закон, за који се изјасни више од три четвртине гласача да су њиме задовољни, заиста се може рећи да одговара потребама тога среза.

Врлину овога начела у неким питањима признао је и данашњи наш систем. Кад општина хоће да прода и купи какво

имање, или да се задужи, није довољно да се за то изјасни само општ, суд и општински одбор, него је потребно да на то пристане већина пореских глава у општини. Тиме се признало да више има јемства да је нешто добро урађено кад то ве ћина чланова дане административне јединице учини, него ли кад то изврше само њихови повереници без њиховог непосредног суделовања.

Пошто је несумњива истина да је резултат непосредног гласања народа прави израз воље народа, то је само то начин

ј В Р