Topola

416

која je ишла и иде да нарушн народна права, што нам их je даровала блистателна Порта. Истина, да блистстелна Порта дав нам права наша, тим се самим великодушна показала од мешавине у наше унутрашве послове и спорове, но она je при той ставила и на кваза обвезу, да одржава та права. А ко би пмао више права, него Порта, да заштићава та права, која je своме народу подарила, кад их кваз стане наружавати, као што се то доводило и сад? И ко би у Србији мотао да заштити тога против кога би књаз подитао буну, аку се блистателна Порта не би за ту ствар прихватила? Такав би човек тада, ма да je и прав, могао пропасти, на стид Порте, и у таком случају могло би се рећи , да je Порта занемарила своју обвезу тамо, где je била потребна вена помоћ. Она се дакле неправедно укорава тим, као што je онај народни акт, да се противно народним правима, умешала у послове, који припадају нашим судовима и да je тим истим пала у погрешку. На послетку народ у тој жалби каже, да су Турди заштпћавали од наших судова све остале злочияде наше и по томе та жалба може бити названа клеветой, jep у граду није било нн једпога злочинца. 8. Да за Вучића изван града није тада било сигурности, то није празна реч во je доказана истина; а да je кваза и књажеву породиду псовао на калимегдану и то није истина. На против он се пред многиыа жалио на узроке, који су га принудили да бежи у град, жалио се на такво правитежство , које то допушта. и оплакивао је данашње ставе Србије, а ни у каквом писыу није псовао ни кваза ни кважеву породиду. 9. Писмо Вучићево на г. Мићића од 16. Декембра 1839 год., служи му на част, jep je он у љему препоручио Мићићу да се чува буне, коју je тада захтевао крагујевачки начелник г. Милутин, а повод томе писму био je глас, да je гМипутин послао њему Крагујебчанина Сингу Радпвојевића , с позивом, да учествује у буни и с тим позивом да je био послат нарочити човек. Вучић дакле није крив но je оклеветан.

11, У одврану Петропп.јевића ; 1. Почем се у тој тачки Петронијевић окривжује у том, у чему Je окривжен Вучић по тачкаыа 2. 4. 6. и 7, то се и одговор за н. находи у тим истим тачкама одговора Вучићева. 2. Да се Петронијевић мешао у судске послове држећи страну једноме на штету другога, то не може бити никако доказано ; а писмо, које се наводи за окривжеве, писано je у сагласности сва три наыесника, jep се они никако нису могли одрећи од жалпоца, који се позивао на »шеФиство*, и почем су Петронпјевић и Савет тако исто у сагласности с намеснпцима питали г. Хаџића , хоји je саставжйо законе, хоће ли бити у законима признато »шсфиство*, то je и писано г. Тприћу, да се ствар одложи донде , док не закони, у којима ће бити речи и о »шефиству* ; но тиме ни правптежствена ни каква друга тајна није била обелодавена, јербо je свпма познаю, да се у Србпји ради на саставжаву закона а у вих без сумве мора бити чланак и о »шефиству.* 3. Важа запитати, од куда народ зна и ко му je казао, да га je Петрояијевић платно, да ће се постарати, да по окрузима опет заповедају турске војводе и субаше; док je међу тим он говорпо нетто налпк томе у намесништву и то само пред чпновнидпма, чему je повода дао овај догађај. Зпмус се побунио народ колубарскп, који je око годину дана био узбуњпван мало по мало и окружнп начел-