Topola

Шта вреде те њихове сижпатжје. Знали су Мађари Да у Плевни има Довољно оружа; Зато не хте нико Да им тога пружа. Зналп су Мађар и Да у Плевни има Војске изобилно; Па зато и нису Мислили озбиљно Да се руљом крену, Да подупру Плевну. Знали су Мађарп Да у Плевни има И јела и пића; Па зато им нису слали Кафе, пива, вина, Шницле нл пилића. То су они сами Пријатељи мили У славу Турака Појели, попили. Мађари су знали Пега тамо фали, Да сирота Плевна Свог огрева нема. То су они чули, То су они знали, Зато су им само вреле Симпатије слали. Ал од таких симпатија, Од огрева тога, Да бог спасе и сачува П злотвора мога! Од њих канда расту Невоље и беде Сад се види шта те дерне Симпатије вреде. Jep ено их сада Тридесет хиљада У Русију греду, Османове војске У Русију хладну Да се огреједу. Жз Буда Пеште. Телеграф покуњио нос па бруји: “ Залуд мука Залуд пуч! Јер је Плевна Данас фуч. Ветар се размађарпо, па разносп по улпцама одломке тужнога телеграма: Плевна фуч! Плевна фуч!

, ; Micsoda! (C Цпкну једно чнвуче, и то је бпо мпг да цела Будапешта једногласно повпче: М icso da ! Наједаред одвугнуше свп, досада укоченп брковп. наџак-бабе, п наџак-старци падоше у несвест, расплетоше се све ројте и гојтани, жвркови на мамузама добише дрктавицу, црвена папрпка побледи, гуљашхуш се олади, а из сланине поцурп некодпко масни сузица. И није шала . . . Плевна је пала! У рајтшулу (не трче, већ) седе пет хпљада парп бркова, заједно са својим носиоцима, па из дуга времена певају ону днвну песму: Јај de faj! Јај de faj! И тако бп седпли можда све донде, док се не би разишли, ади судбпна је друкчпје хтела. Наједаред на астал ступа-Ступа (пореклом Роман алп џепом п пнтересом Мађар). H он ће рећи: „Народе, свете, ја сам Трпбунус Али му уђоше у реч: „Какав Трибунус! Мадо је нама трп буне, нама треба најмање ст о буна! „Добро даклем, ја сам Стобунус пдебпс. ~Плевнпс" поправп га један чизмарскп шегрт. „Право, право, ја сам Стобунус Плевннс; и као такав пмам права впкатп п ногама лупатп све донде, догод не дођу Русп овамо да пм ' покажемо наше мамузе. Једна баба впче: Абцуг ! Не требају нам Русп, I далеко пм лепа кућа. Ступа: Та нпсам пх нп ја жељан, алп морам нешто казатп кад се зовем говорнпк. (Седа на своје место, и прекршта п ноге п руке, у знак ! да је крштен Турчпн). Сад пскочп Хедфпја и са достојанством једног посланпка исплазп језпк према југу дп лежи Беоi град. „Браћо, Србија је лане загазила у бој протпв i десет пута већег непрпјатеља. Не заслужујулп тп људп да пм пред цедпм светом кажемо да су кукавпце ! “ Цела скупштпна пмптпра песму кукавпчпну: „куку! „куку ! “ „Лане су их Турцп до ноге потуклп. II онп се наново крећу на Турчпна. “ Скупштина скпда капе. Етвеш: Јелте да зато скпдате капе, што из мога бледог лпца чптате страшну вест, да је баш сада, баш овога тренутка пздануо наш дражајши пријатељ Осман-паша. Ако не верујете можемо му телеграфпсатп, па ћеваси он сам уверитп да ја нпкад не лажем. Жагор, мумлање. Председнпк звонп. Етвеш: Ето, зар нечуЈете већ и тужно звоно које нашег Османка оглашује. Један кочпјаш: А оћемодп му одпптп коју чашу за успокој душе.

ИЛУСТРОВАНА РАТНА ВРОНИКА. СБЕСКА IV.