Topola

Treo, дакле, с једне стране интерес руских операција, а с друге стране што је главно мисија Србије, које се она после лањског рата, као што смо видели, не само није одрекла, већ око које је на против. још већма пријонуда, оба та узрока укупно упинили су, те је српска спрема за рат до новембра била толико сазрела, да се је тада сваки час мого огласити рат. II заиста, тада је веТ сва српска активна и резервна војска била мобилисана и концентрисана на разним местима близу границе, осим шумадиског корпуса, који је тек после пада Плевена довршио своју мобилизацију. Тако је тимочки корпус већ одавна био скупљен у Неготини, Зајчару и Ељажевцу. Моравски је био концентрисан у Алексинцу и Крушевцу. Дрински у Ужици и Шапцу. Тако је у Србији све било спремно као запета пушка и некао се само знак за прелазак нреко границе. Овај знак као да је требао да буде пад Плевена. И заиста, трећи дан после догађаја кнез Милан објави рат следећом лрокламацпјом: ПРОКЛАМАЦПЈА Моме драгом народу. У мојој прокламацији од 21. Фебруара ове године ја сам обзнанио своме драгоме народу, да је одбрана оне свете ствари, за коју смо ми, прошле године, морали прибећи оружју, прешла у јаче руке. Но од времена, кад је Србија закључила мир са Отоманском Портом, турско племе обогатило је своју историју новим нечувеним ужасима. Пљен, пустош и покољ покривају данас све крајеве турске царевине, а најљуће пишти под Турцима све, што српско име носи. Осветом распаљен фанатизам мусломански разуздао се нарочито против оне патнимке браће Наше, која су, за време рата, нашла била у Србији збега и заклона, ма да је чланом другим протокола мира, који смо ми са Отоманском Портом закључили 16. фебруара ове године, за њих уговорен потпун опроштај. Ославајући се на веру

Генерал Миљутин, војени миннстар.

мећународних уговора, ми смо склонили највећи део ових мученика, да се поврате на своја огњишта. ,Но отишав тамо с поверењем у наше савете, они су. на жалост, под разним изговорима, допади нових мука и насиља од својих мухамеданских угњетача. Узалуд су прошли сви кораци, Koje je моја вдада чинила у Цариграду против ове вапијуће повреде уговора. Остављајући ова насиља без казне, отомансска влада погазила је реч, коју нам је свечана задала. Срби! После ове повреде обвеза, које је Порта с нама уговорила, ми нисмо дужни да и даље останемо у оном мучном положају., који пас је од лоборника слободе нретварао у трпељиве гледаоде опнх свнрепих напора, којпма се очевпдно па то смера. да се српски народ искорени. Мера турских ужаса тодика је, да већ Србија нити их сме више мирно гледати, нити може беа понжжеља остати и даље у свезп са једном државом. која своју снагу црпе у пустошењу, ватри п крви,‘ и која у фанатичком заносу своме : већ п нашу кне; жевину угрожава. П i ако се Србија према | Турској најправплниI је понаша, Отоманска. Порта почиње ипак спремати нове опасности против наше отачбпне. Поред тајнпх завера, које она кује против наше унутрашње безбедностп, отоманскп мпниетар спољних послова већ нам и отворено прети, да Порта нма небројених путова да Србији науди, ма и не бида с љомв формално у рату. Срби! Кад Порта узима према нама оваки тон претње у тренутку, кад је притиснута војском једне од најсилпијих држава, онда је очевпдно, да* мп не смемо пропустити данашње прилпке, а да не покушамо, да једпом за свагда обезбедпмо нашу будућност. Не, борба са нашим вековним непријатељем није свршена нашнм прошлогодпшњим ратом. Не бп било ни поносно, ни корисно по нас, кад бпсмо се мп коначно предалп пословима мпра, а не бпсмо, у гранпцама своје снаге

ИДУСТРОВАНА РАТНА КРОШIКА. СВБСЕА V.