Topola

се обзире на те наде своје угњетене браће. Србија је, дакле, морала примити на се ту лрнродну дужност, да се стара о олакшању судбнне своје браће, која стењу под игом турским и да лод њих поджиже свест о слободп п самосталности. Она је, шта више, морала да узме на се задатак, не само да припреми и подпомогие, већ ако је могуће, и да извршп ослобођење своје браће од Турака. Сад, да ли Србија никад није изневеравала своју природну дужност према народима у Турској, да ли је увек с једнаком вољом и с једнаком ревношћу ту дужност испуњавала; да ли ннје кадгод свој ириродни за.датак на балканском полуострву напуштала п да ли се увек једнаком енергијом трудила, да томе задатку одговори о томе немамо намере, нити је нужно, да овде разбирамо. За нас је овде важан само лањски факт, српско-турски рат, у ком је Србија задоста показала добре воље, да одговори свом природном позиву на балканском полуострову. И заиста, прошлим ратом Србија је показала, да се не само није одрекла своје мисије на балканском полуострову, већ да је чвршће него икада пригрлила бнла идеју ослобођења своје браће у Турској. У свези са Црном гором, Србија је учинпла за ту идеју све, што је могла и кодико су јој сиде у ондашњем њеном стању спремности допуштале. Али она нпје треба.та п да пропадне кад већ није могла да изврши свој задатак, да оствари идеју ослобођења. После четири-месечне тешке и крваве борбе, Србија је морала да устукне пред несразмерно већом силом свог непријатеља и непријатеља слободе на балпанском полуострву. Па кад је видела. да ће јој даља борба и сво даље напрезање бити узалудно, пошто је непријатељ опустио, попалио и порушио небројена села и вароши у најдивнијим пределима Мораве и Тимока, Србија учпни мудар корак она закључи мир с турском у нади, да ће се скоро појавити згодније прилике, кад ће она са успехом да наетави борбу за народно ослобођење. Iti. фебруара 1877. год. српска велика народна -скушптина у Београду, по жељи вдаде, пристане на услове мира, које је српска влада још пре с портом била углавила, и истога дана у вече изасланици Србије у Цариграду потпишу протокол коначног мира између Србије и Турске. Тако je Србија овим паметним поступком сачувала своју снагу за боља времена. Да је Србија заиста закључила мир у тврдој нади, да ће скоро опет под повољнијим придикама заратити, показује јасно та околност, што је закључење мира између Србије и Турске пало у време, кад се Русија увелико сдремала да завојшти на Турску. Србија је притом, очевидно, нмала тај рачун, да се за време опорави и прибере своју снагу, на да у згодном тренутку приступи опет к извршењу свога светог задатка. Ова се намера Србије видела јасно из целог њеног држања од закључка мира, па док није поново завојштила. II то је само могло тешити пријатеље народног ослобођења. II заиста, одма пошто је Русија заратила с Турском, а нарочито кад је руска војска прешла Дунав и сперације у Бугарској увелико отпочела, у Србији је

настало живље сиремање за рат. Ово се спремање поглавито саотојало у организовању и ■ обунавању војске и у разним набавкама за војску и војене потребе. Пошто је још за време првог примирија у прошлом рату извршена реорганизадија војске, за време мира највећа је брига била обраћена изучавању стајаће и упражњавању п обучавању народне војске. Као што је познато, у Србији је пре лањског рата целокупан број стајаће војске износио само 4000 војника, који су вршили гарнизону службу у Београду и Крагујевду. Ове су године дигнути рекрути у млого већем броју и од њих је за 6 месеци образовано још 10 батаљона стајаће војске. Међутим сва народна војска у целој Србији имала је у виду логоровања на граннци или по унутрашњости подужа упражњења у повећим масама, тако да се са обуком и покретношћу народне војске далеко дотерало. Може се рећи, да се данашња народна војска у војеној вештини и дисциплини похвално разликује од лањске. Узрок што је народна војска лане онако неспремна изишла на бојно поље, поглавито је тај, што за 3 —4 године пре рата нису у Србнји била скоро никаква упражнења народне војске. Наронито за време конзервативне владе у Србији бнла су готово сасвим изобинајена Јшражнења народне војске. Тако је некада прилично организовану и обучену српску народну војску, после 3 —4 година нерадње, затеко рат скоро сасвим неспремну и врдо дабаво организовану. Но што је још већма увеличало способнбст данашње српске народне војске за предстојећи задатак, то је комбиновање стајаће са народном војском Ово комбиновање у Србији већнном је извршено тако, да је у сваки батаљон народне војске ушла но једна чета добро изучене стајаће војске. Тако дакле са 14 батаљона стајаће војске направљено је 40 —50 комбинованих батаљона. Кад се узме, да су се овако комбиновани батаљони народне војске још по неколко недеља непрестано упражњавали, може се рећи, да Србија ове године изводи пред непријатеља врло добро извецбану војску, која се у вештини са стајаћом може мерити. Ова живост и непрекидност у покретању и размештању стајаће војске ло окрузима, у скупљању народне војске на дужа логоровања и уиражњења, и у комбиновању народне војске са стајаћом што је све у месецу новембру пред пад Илевена још живље постало све је то указивало на скору акцију Србије. Осим тога, спремање Србије- за акцију огледало се још и у набавци оружја, нарочито пушака, којих је тодико набављено да је сад сва I. и 11. класа српскегвојске наоружана острагушама, док је у прошлом рату само I. класа имала острагуше. -Осим тога чињене су набавке у оделу и другим војеним потребама. Најпосле, озбиљност српске акције стављала је изван сваке сумње и та околност, што је од неколико месеци Русија почела давати Србији нуждан новац за спрему српске војске. Ова околност уједно казује, да и Русија за успех својих операција сматра српску акцију као врло потребну, а има знакова, да је руска војена команда шта више и наваљивала на Србију, да што пре завојшти.

ИЛУСТРОВАНА РАТНА КРОНИКА. СВЕСКА V.