Topola

Па никога суза да си пусти Над оставци млогопаћенику . . . Пирамиду простоме војнику! Угурсуз се у свилу облачи, Издајник се у каднви шири, Превртљивац на паперју спава, А ласкавцу дим тамјана мири. Па шта ваља, шта њему да дамо Слободином храбром поборнику!? Пирамиду просгоме војнику! А кад буде од победног рика Да запљушти Зета, Тимок, Нева А крвничка царевина турска Разнесе се на врху мачева; Нрви венац, што га оплетете Тек тако ће бити вам на дику Ако простом дате га војнику. Ев’ и мене! ев’ и срца мога! А у срцу драгога камења! Од отога драгога камења Што си боје никада не мења Подигнућу до неба високу Нека стоји свету на видику Пирамиду простоме војнику!

Мита Поповић.

Заробљене паше, Нзвештач „Рускога мира“ прича, како је после битке на Алаци, ишао с једннм оделењем да гони Турке, који су отступали Карсу, па је и нехотице нагазио на турске наше, о којима се још није ни знало да су се предали. Тај призор прича извештач овако: Мрак се ватао. Опазим у даљини нешто се црни, мислећи да суто шанчеви које смо освојили, пођем тамо. У мраку нагазим на некога пешака, и мислећи да је то наш официр упитам ra: „Молим вас које је оделење овде?“ 4.9“ . Ја му се примакнем бдиже, нагнем се и поновим пжтање. Но одговор мп није био нуждан, ја видох др. вен фес. „Бурда Османли нашалар отурнал (овде су турски генерали) довикну неко из шанца који сигурно да је разумевао руски. Ја се скамених. Ту ми је крај, помислим у себи. Хтедох да ловим Турке, па сам сам запао у клопку. У осталом ако су напш на близо, не ћемо се лако дати. Међутим пешак шчепа ми коња за узду и рече: Биз тесним идериз ефендум (ми се предајемо господине мој). Ја као да се наново родих. Сиђем с коња и опазим козака који ми придође, рекнем Турчину да му преда коња. Турчин учини као што рекох, метне руку на чело и рече; Кајмакам Мустафа-беј! (потпуковникМустафа-беј). Ја му пружим руку и пођемо шанцу. Тек што уђох у шанац, окружи ме гомила турских официра.

Башчамниз кам дир? (Ко вам је старешина) упитам ја. Решид-паша! —одговори ми неколико гласова. Приђе ми голема људа, у генералском оделу, са лисичијом шубаром на глави. Упита ме ко сам ? Из скромности одговорим просто : бимбаша Теренћејев, сордарим јавери. (Мајор ТеренРејев корпусни ађутант.) —■ Бујурунзум ефенди (изволите господине.) рече Решид седајући на широк јастук и показа ми место да седнем до њега. Ја седох и Решид-паша ми исприча како је Омерпаша са начелником штаба Хасан-пашом веР .отишао вел. кнезу Михаиту, да јаве да се предају. Ж ја извесстим о овоме вел. кнеза и продужим разговор са турским пашама. Крњороги месец исплива иза неког облачка и засија јасно над шанцем. Могох јасно да расцознам дица око себе. Решид-паша заповеди своме чаушу да донесе коњака и прву чашицу нонуди мени, но ја му одбих. Ацаиб! Урус ичмез! (за чудо, Рус па не пије!) ■ — кликну Решид-паша. Паша обигра редом све паше и сви су добро повукли. Шефкет-паша понуди ми цигарету правога турског. Бујурунус фендум! Шукјур идерим фендум захвалим му се ја. Паше су доста трпељиво сносили несрећу која их је снашла; и само су ме молили да их окружим ланцем руских војника, и да им никако не пуштам ни Турке нж Перкезе. „Наши Перкези рече Решид-паша отели су мадо час Омер-паши сав пртљаг, а овога старца кајмакана мал нису убили. „Упитам пашу за што да им и пуштам Турке, кад су то њини људи, а он ми од. говори; Ми смо решили да се предамо, јер смо опкољени, па да се не пролива залуд крв. А међу тим могу наши бити тиме незадовољни. А осим тога сад је и дисциплина слабија, јер је неред, а они се тим користе, и краду што им падне шака. Даље су паше разговарале о судбини. Главни наш генерал то је Алах на небу, мушир нас је оставио нашој судби а сам се спасао у Еарс. Бог даје победу коме му је воља! Али ми смо данас ж сами много грешили, имамо се на кога љутити за наш пораз рече Решид. Шта мисдите упита ме Шефкипаша да ли Ре вел. кнез пристати да остави официрима оруже и дичну имовину ? - Зашто да не пристане одговорим ја борили сте се јуначки и поштено. Ми увек ценимо таке непријатеље. Мерси мосје, мерси ефендум зачу се са свију страна. Ја стискох руке јучерањим непријатељима и рекох: све је судбина, свуда је Бог! Сад се поново поведе разговор о данашњим догађајима. Решид је корео једнога од паша. Паша тај скочи и полети на Решида. И Решид скочи и међу пашама отпоче ужасна грдња и свађа, која се сврши са свим неочекивано. Ти се заборављаш, несретниче! —■ цикну Ре-20 НЛУСТРОВАНА РАТНА КРОВПКА. СВЕСКА V.