Topola

Сосновског и Сухмилинова тројанском оделењу, вел. кн. Ннкола рекао им је: „Баш ако већина од вас и пропадне на томе путу, ви ћете вашом пропашћу учинити много добра осталој руској војсци“. Да би се војска лакше кретала, ген. Карцов раздели цело оделење на три колоне. То се доцније показало као врло корисно. Прва колона имала је да издржи највпше: она је морала да крчн пут, да извлачи прве топове н да се прва сукобљава с Турцима, који су се утврднли на тројанском пролазу. Команда над овом првом колоном поверена је била пуковнику Сосновском. 22. дец. око 11 часова пуковник Сосновски стигне у место Књажевицке Колибе, п ту стане прикупљати своју колону, која се беше јако растегла на тешком путу. Но пешадија се тешко и полако кретала, а још теже и спорије ишли су топови. Бут од порушене вароши Тројана, па све до села Књ. Колибе ванредно је тежак и опасан, иде кроз клисуре п на впше места прелази плаховнту, бујну планинску реку Бјелу-Осму. На више места топови су се морали скидати с кола и вући на рукама уском, опасним путањом, преко врлети и провалија; кола су расклапана и изношена точак по точак, парче ло парче. Једва око поноћи превуку топове до места Колиба Цела ноћ између 22 и 23 проведена је у раду. Топџије су расклапале два деветофунтова топа, које је сутра ваљало вући на тројанскп гребеп, пешадија је помагала топџијама и коморџијама. пијонери су разби. јали пут, а старешине се саветовале око ватре у једном трлу, шта ће и како ће сутра, јер Турци већ нису били далеко. Међу старешинама био је и вођа бугарских чета, стари „Чико Цеко Петков“, неустрашни хајдук балкански, познат под нменом „Балкански орао“. Стрељачкн батаљон требао је да се крене сутра дан око четирн часа у јутру и до 9. да заузме прву косу тројанскога гребена, јер је могу заузети Турци, па би онда Руси морали пролазити под турском пушчаном ватром. Час доцннје ваљало је да се крену за стрелцима топови. за њима две сотније козака, а најпосле комора. Тако је гласила усмена наредба. Но кретање топова ишло је врло тешко, морали су их скидатн и везивати на дрвене гредице, па тако вући. Но за то нису ималн конопаца и морали су слати по њих коњанике чак у Тројан, а војска је дотле чекала. Изглед рускога догора и преноћишта био је врло живописан. На једном висоравњу сабиле. се топџпје п козачка коњица, мало даље разместили се бугарски усташи, у свакојакој шареној одећи, а у сред њих вије се њина велика, крстоносна, црвена застава. Ватре веседо пуцкају и пламте, а око њих жагоре гомилице војика, Бајонети, сабље и козачка копља светлуцају и преливају се, озарена бледом зраком разбуктане ватре, а преко свега још царује сивкаст јутрени сумрак. Пз сумрака се промаљају густе масе столетних ■ дубова . букава и јела, окићених белим ињем. У даљини чује се како из дубокога помора хучи и пршти буран планински поток. Бугари су били ведри н весели; та ово су њнне планине, њини потоци, њина домовина, и они иду с оружјем у руци да је ослобођавају. Топови су се могли кренути тек око 8 часова, кад

је већ свануло. Стрелци су се кренулп још кроз сумрак, а да ,пе би залутали, послано је напред иеколико Бугара, да по висовима и главншг сагибима путање наложе ватра, које ће показивати пут. Кретање је ишло неописапо тешко. Ваљало је гребати уз камените дугачке, стрме косе, веругати уском путањицом, која виси над мрачним провалама, из којих се диже густа, мразна магла. Што су се више пењали ваздух је бива све ређи и хладнији, све се мрзло, п једва се с муком дисало. Предео је бивао све пушћи и дивљачнији. Нека чудна тишина, за коју не знају становници равница, царовала је у овим нустим горама. Цео дан 23. дец. силили су се Руси да се успужају на врх Тројан-балкана. Једва пред ноћ први редови стрелаца и бугарске чете достигну до косе на врху. Артиљерија и гдавна сила још је далеко заостала остраг и | није било никаквога изгледа, да могу још данас достићи | врх. Међу тим ваљало је, по што по то, заметнути чар;ку с Турцима на вису, јер сутра дан 24. требао је ! да удара Радецки у Шнпцп. Лко Руси 23. у вече з т даре 1 на Турке на тројанском гребену, могло се на сигурно рачунати. да ће онп ноћу привући поткрепљења из Карлова и Шипке, те би тиме Радецкоме био ‘у велико i олакшан посао. Али како да се удари на Турке без i топова ? Уз то још војници су били страшно изморени, мокри од снега, у који су пропадали до гуше, па се : сад на њима ледиле мокре хаљине. Ваздух је био тако редак, да је многим војницпма ударала крв на нос, на уши, на грло. Магла густа као тесто, а бела као млеко, покривала је планине. Руски стрелци, једва која стотина на броју, намисле да се користе овом маглом, прикуче се до на 200 корака турском шанцу, но ту их Турци осете, отворе јакуватру, и, после подужег пушкарања, Руси отступе. Али они оставе своје страже на положајима где су се борили. 24 и 25 децембер проведен је у прнкупљању војске. извлачењу топова и проматрању предела, не били се куд год могли обићи турски положајп. За 26. дец. изађе оваква наредба тројанским оделењу: „Све три колоне, скупљене под тројанскпм кланцем, I да се крену сутра напред зором. под командом графа Татишчева. До сванућа да допру до врха гребена н да | ударе на непријатеља у две колоне. Лева колона, под | командом пуковника Грекова, састојаће се нз трп батаљона (казује се којих,) две чете стрелаца п пет сотнија козака. Ова ће се колона спустити у лево у клисуру, обићи десно турско крило, и, ако буде могуће, заузети иза његових леђа село Карнари. Један батаљон и три сотнпје козака остају под непосредном командом графа Татишчева, и с почетка ће бити као резева, а после, кад лева колона обиђе Турке, удари ће на непрпјатеља с фронта, отетн му шанчеве и спустити се седима Текв н Карнари. Ту ће предузетп мере, да не буде изненадно нападнутас које стране, па ће ондапослатн јака оделења на Клисуру и Карлово u јаке пзвпднпце на југ.“ Око 5 часова у јутру крене се лева опходна колона узаном опасном путањицом. С почетка се чинпло да Турци не опажају руско кретање; али чим се расвану загрмеше топови из турскога редута знак да су осетили Русе. Око 9 часова у јутру један батаљон рускпх

ИЛУСТРОВАНА РАТНА ЕРОНИКА. СВЕСКА VII.