Topola

II те спве магле п јесење дажде, Мпрпс п шуштање пожутела лпшћа Кад га стреса грање, Домаћпх таласа тпхотно јецање.

Тако беше једеом, ухо му зазуја К’б да звоне звона пз далеког краја, Тп познатп звуцп са малене куле Његовога села. Усплахпрен скомп, не зна нп сам зашто, II шта впдп? опет ту клету лепоту Свог острва пустог. II сад бп за цело, да му није срце Вечногбога нашлопш њпм зборит’ стало, С богом, којег свака душа наћп може Само ако хоће, Сад бп овце свнсн’о од кужне самоће.

Е тако су дани и ведри п мутни Протпцали редо.м Над његовом главом пре времена седом;