Topola

Милунка. (ушашоно) Зар и њега? (живо) Не, Војиславе то не сме да буде. Ја пеКу да тн будеш жргва моје одбране. Ја не смем допуститн да за мене страдаш па правдн бога. Ја не дам да се тако грозно окаља твоје у народу чувеео п слављеео нме. Тн пе можеш бнтн крнв, ја сам свему' крнва. Ја ћу све поднети! Што год хоћете, - Све ћу признати сама, ево мене судите, само мене, ја вас преклињем! (хоће да клекне) Војисдав. (задржп је) Мученички је венац величанственијн и од краљевске дијадеме! Ко њега понесе, томе небески анђели певају : „осана,“ на зар тај да се клања обичним људима?! А за мене не бој се. Ја се уздам у мене, јер је данас нрошло опо старо доба самовоље. А ко се без судске пресуде огреши о лпчну слободу непорочног граћанпна, тај гази ногама највећу пародну светињу, дични стожер његових неприкосновених човечанских права, тај гази устав наше домовине. Кубурић. Овде нема места нпкаквој примени устава. Ја знам само што ми закон прописује. А вама ако није право, стоји вам до воље да се даље жалите. (отражару) Водите их! Милунка. (падне у наручје Војиславу) Војиславе! Војиславе, —мн смо пропалн! ТрНКО. (цепајућп меницу, лагаво Кубурпћу) Видите ја могу бити веома благодаран. Кубурпћ. (за себе) И то није с горег! (гласпо) Није нужно, ја сам учинио само што ми дужност налаже. Војислав. (тешкајући Милунку) Буди без ориге , драга моја. Мн не можемо иропастп. Ја се још уздам да код нас ннје правда на умору, Ја се уздам да Је њенп чувари неће тако лаковерно сурвати у бездан пропастп. но ако се ипак у нади преварим, онда нећу жалнти себе! Јер шта смо ми појединци према нашоЈ домовпни, кад пропада на очиглед њенпм синовпма, коЈи су у свом лакоумљу презрели и заборавилп стару освештану истпну : да само иравда држи земље и градове! (пођу) (ЗавесЈ пада)

466

ЗЛАТНА ГРНВНА