Topola

479

113 ПОЗОРНШТА

глаеом исповеда, да се није згрозио, да нареди, да нејач гроФа Немура ирисуствује при погубљењу њихова оца. Олушајући ту исповест, хладна нас језа прожмава и са гнушањем одвраћамо поглед од круписаног чудовишта. Али је слуга божји пун саучешћа, и склоп, да му све опрости, ако само пристане, да скине ланце и да пусти у слободу невине жртве, које чаме у дубоким јаругама његове палате. Лудвик одбија и тражи, да се још неко време промисли. Збогом, дакле, убицо, ја те разрешит' немогу.... Ал’ користн се сгше, кајањем, И плачем и молитвом заслужи милост , Да ти се камено срце умекша. Јер учишгш ли једном патњама крај И отвориш тамннчка врата жртава својих, Њихов ће јаук престатн, а Бог ће н твој чути глас.. . Овим речима удали се иустињик, а Лудвик оставши сам клекне пред распетим мученилом и мучи се, да се Богу помоли. У том мучном часу појављује се иза завеса ужаспа слика. Немур са голим ножем стане ногом на краља. Али само један тренут и он баци од ■себе нож. Овај спн, који је помамном жудњом хитао, да со освети убици свога оца; Немур у чпјим жнлама киптијаше младићска крв и страст за осветом, у најодсудннЈем часу, у часу, кад Је краљ у његовим рукама, кад убнца пузи пред њим на коленима , молећн га, да му живот поштеди, Немур увиђа, да Је нека виша сила предузела освету п казн, ПрислушкиваЈући Лудвикову исповест његово јецање под теретом вечитог страховања, гриже савести и физичких и моралних болова, увидео је, да оставити краља у таком животу, значи, предатп га наЈсвирепиЈем џелату. После овог призора следује Још Један Јак потрес, који са свим рупш краљево здравље, ■судбоносни час Је ту п краљ , издишући', оће да се свети Немуру. На свашта готови Трнстан удалио се већ да изврши заповест и тек што Је доФену и Франсоу де Полу испало за руком да му измаме помиловање, указуЈе се Тристан доносећи вест, да је извршена краљевска заповеот, ОваЈ Је џелат увек сувише хитао.. Одговара краљ и по обичају тиранском, предаје он земаљском суду своја два министра, два саветника и два извршиоца његових свирепости. Неколико тренутака за тпм, н Лудвик идег Богу на истину. По мишље I у многих Француских књижевника, ова је д, ама наЈ-боље дело Казимпра де Лавнња. Ми се пе осећамо позвани да оборимо ово мишљење, али ћемо само одсудно тврдити, да су карактери лрн свој сложености њиховој, ипак врло истипити и верни, као ретко у којоЈ нови Јој историјскоЈ драми. Лудвика XI ириказао је па нашој позорници г. Бачвански. Бесмо већ прегорели оно доба, када се наша бина могла упоредити с многом којом на заоаду. Бесмо угушили поаос коЈи нам некад надимаше груди при цомисли , да Је српска бина најсветлија звезда