Topola

496

ПОСЛЕ БЕОГРАДА

У овоме реду мисли остало је још једно питање : које се наметаше, а то беше: да ли у овако одсудном правпу требаше тражпти напред сагласности наклоне дипломатије на оно, птто бисмо предузели ? Мој је одговор био негативаи ; јер ништа није кадро да веже руке држави. која постаје, ништа више не може да је успава од таквог поступања. Ако дппломатија има што да зазире од саопштене јој намере, онаодвраћа; ако је равнодушна, а пзлазак намере неизвестан. она избегава да се изрази. Ни у ком случају она не пзјављује свој пристанак на пројекат, па ни онда , кад би желела да га види у делу. Кад одвраћа, одузима нам право на своју потпору, а добпја дпуго, бар Формално, да нас може 'у нашој нево.пн корети па п оставитп; кад оћуткује , отвара себп врата, да своје резерве доцније објаснп у неуспеху као одвраћање, у успеху као благонаклоно одобравање. Са тога и успевају онн, којп провиђају расположења дипломатије, па је знају за собом повућп. Ако јој што и јаве напред, то је, да она чује намеру као закључење, као пут ,ка ко ји их је сила ствари извела. Повијање под туђе утицаје нпје нам никада добра плода донело. У таквпм приликама тумачила је и сама Порта нашу мирољубивост, нашу предусретљивост или као слабост, или као нужду, коју нам туђ уплив намеће. Кад је мислпла да је слабост, она нас је презирала, не држећн од нас никаква рачуна; а кад је мислила да нас руководи спољашњи уплив, онда није имала потребе, да нас за туђе заслуге награђује. Ово је био пут, који сам ја предложио влади својој, услед њеног питања. Пут је, без сумње , бпо озбиљан. али не и ризичан. Да тражим овако одсудне мере, ја сам био овлашћен искуством , које сам био стекао вршећи послове и пратећи непосредно догађаје. Нека један пример покажс, да ли су овп погледп бпли правилни. Тако кад сам имао (1861. и 1862.) да радим, да Порта одреди